За читање и уживање – Пу Сонглинг

СЛИКА НА ЗИДУ

Менг Лунгтан из Ђиангшија, и Џу, успешни кандидат на царским испитима, одсели су заједно у главном граду. Једном су, шетајући, стигли до једног манастира. Тамо су приметили да ни храм, ни павиљони, ни ћелије монаха нису много пространи. Један стари будистички монах, угледавши посетиоце, уредио је брзо своју одећу, пошао им у сусрет и одвео их у разгледање. Кад су ушли у Будин храм, видели су у средини велики Будин кип, док су зидови са обе стране били изванредно осликани. Ликови на тим сликама били су као живи. На зиду са источне стране биле су насликане небеске виле како расипају цвеће око себе. Једна вила распуштене косе држала је цвет у руци и смешкала се, а мале, као вишња црвене усне, изгледале су као да ће да проговоре. Очи су јој биле сјајне као да су живе. Кандидат Џу стајао је беспомоћно, очаран лепотом девојке. Док је тако пуштао машти на вољу, занесен и узбуђен, несвесно се осећао као да лебди у облацима, и наједном се нашао на зиду.
    Џу је тамо угледао безброј палата и павиљона, али чинило му се да то и није баш сасвим људски свет. Један стари монах седео је и нешто говорио, окружен мноштвом људи који су га слушали. Притешњен између тих људи нашао се и кандидат Џу. Изненада, осетио је да га неко опрезно повлачи за рукав; окренуо се и угледао баш ону вилу с распуштеном косом. Насмешила му се и пошла, а он одмах кренуо за њом.
    Прошла је вијугавим наткривеним стазама и ушла у једну кућицу. Џу је остао напољу, немајући храбрости да одмах, без оклевања, уђе. Девојка је изашла, подигла руку у којој је држала цвет, и њиме му дала знак да уђе.

Ушавши, Џу примети да је у кући мирно, и да су њих двоје потпуно сами. Џу је сав срећан привио девојку на груди, а она се није опирала. Водили су љубав, и девојка је затим отишла. Пре него што је закључала врата, опоменула је Џуа да буде потпуно тих.
Кад је пала ноћ поново је дошла. Тако су провели два дана.
Њене другарице су чуле за то, па су потражиле Џуа, и на крају га и пронашле.
Тада су почеле да се шале с пријатељицом: „У стомаку имаш већ велику бебу, а још се чешљаш као да си девојка!”
Узеле су затим колут, и натерале је да подигне косу у пунђу, као што приличи удатој жени.
Девојка није могла да проговори од стида. Једна вила је тада рекла осталима: „Сестрице, ако будемо дуже остале овде, онерасположићемо љубавнике.”
Кикоћући се, изашле су из собе.
Џу је погледао девојку с високо подигнутом пунђом на коју је био положен венац од драгог камења, и сада му је њена раскошна лепота била још чаробнија. Проверио је да ли су сасвим сами и загрлио девојку. Мирис орхидеја и мошуса опио га је, а срце му је било потпуно опчињено.
Одједном, баш кад су били на врхунцу среће, споља се зачуо бат кожних чизама и звекет катанаца. Зачули су се и узнемирени гласови Људи који су једни друге нешто питали и одговарали. Кад је то чула, девојка је уплашено скочила са кревета, а Џу отишао до прозора да кришом погледа шта се збива. Видео је војника у металном оклопу, лица црног као катран; у рукама је држао катанац и високо уздигнут чекић. Девојке су га окруживале.

„Јесте ли све ту?” упитао је оклопник.

„Јесмо!”

„Ако кријете неког смртника, позивам вас да то одмах признате, да себе не бисте увалиле у неприлике!”

Девојке су углас рекле:

„Никога не кријемо!”

Пу Сонглинг (1640–1715), син учењака из провинције Шандунг, није успео да положи државне испите за чиновника и посветио се писању, живећи у оскудици. Обрада класичних приповедака и народних предања била је тада уобичајена и омиљена међу кинеским писцима. Збирка „Чудесне приче древне Кине”, у изадњу „Лома” (избор од 26 прича), и данас је најпознатија и најомиљенија књига у Кини о чудесним и необјашњивим догађајима. Збирка је на крају садржала 431 причу. Годинама је читана у преписима, а прво штампано издање објавио је његов унук 1766. године. До данас је преживела анегдота да је у чајџиници, када би чуо неку необичну и до тада њему непознату причу, частио чајем и колачима.

Оклопник се окренуо да провери, и онда почео да претражује. Девојка у соби следила се од страха, а на лицу јој се појавило мртвачко бледило. Брзо је шапнула Џуу:
„Сакриј се испод кревета!”
Отворила је затим мали прозор и, сва узрујана, искочила напоље и побегла.

Лежећи испод кревета, Џу се није усудио ни да дише. Чуо је бат кожних чизама оклопника који је улазио и излазио из собе. Чуо је затим узрујане гласове који су се полако удаљавали. Тек тада му се срце мало смирило. Ипак, напољу су се и даље чули гласови људи који су трчали тамо-амо, па је Џу још дуго остао испод кревета. Тако стиснутом, у ушима је почело да му звони као глас хиљаде цврчака, док му је пред очима светлуцало – заиста је постало неиздрживо. Али није му преостало ништа друго него да и даље непомично чека да се девојка врати.
Прошло је много времена, а Џу се чак није више сећао ни одакле је дошао.
Кад се Менг Лунгтан, који је и даље разгледао Будин храм, окренуо и није видео Џуа поред себе, зачуђено је упитао старог монаха где му је пријатељ. Монах му је, смејући се, рекао:

„Он је отишао да слуша предавање из будистичких наука.”

„А где?”

„Није далеко одавде.”

Стари монах куцну кажипрстом о зид и рече:

„Добротворе Џу, зашто си се тако дуго задржао и још се не враћаш?”

У том тренутку на зиду се појави Џуов лик; стајао је погнуте главе као да ослушкује.

Монах довикну: „Твој друг те већ дуго чека!”

Тада се Џу одвоји од зида и одлепрша до земље. Стајао је, ошамућен, укоченог погледа, а ноге су му дрхтале.

Менг Лунгтан га запањено погледа, а Џу му исприча:

„Док сам лежао испод кревета, чуо сам ударце у врата јаке попут грома, па сам изашао из куће да видим шта се дешава.”

Затим су погледали вилу на слици, ону која је држала цвет између два прста. Коса јој није била расута по раменима као пре, већ високо дигнута у пунђу.

Џу запањено упита старог монаха шта се то збива.

Старац рече, смејући се:

„Привиђења се рађају само у човечјој души. Како могу ја, обичан стари монах, да то знам?

Џу је тада све схватио, али није то могао и да објасни.

Менг Лунгтан се, међутим, веома уплашио те чаролије, опростио се од монаха и, заједно са Џуом, хитро изашао из храма.