За читање и уживање - Франц Кафка

СЕОСКИ ЛЕКАР

Био сам у великој неприлици: предстојало ми је неодложно путовање. У једном селу, удаљеном десет миља, очекивао ме је тежак болесник. Велико пространство између мене и њега испуњавала је јака вејавица. Имао сам кола, лака, с великим точковима, баш каква су погодна за наше друмове. Увијен у бунду, држећи ташну с инструментима, већ сам стајао у дворишту спреман за пут, али коњ је недостајао – коњ. Мој коњ је крепао прошле ноћи услед премора по овој леденој зими; моја служавка је сад хитала селом да позајми неког коња, али знао сам да је то безизгледно и стајао сам ту без сврхе, све више засипан снегом, све непомичнији.
   На капији се појави девојка сама, машући фењером. Дабоме, ко би сад позајмио свог коња за такву вожњу? Још једном пођох по дворишту и расејан, измучен, гурнух ногом трошна врата свињца, који већ годинама не употребљавам. Шарке зашкрипаше. Запахну ме топлота и задах на коње. Унутра се о ужету љуљао мутан стајcки фењер. Један човек, склупчан у ниском прегратку, помоли отворено плавооко лице.
   „Да упрегнем?”, упита, извлачећи се на све четири, али нисам знао шта да му одговорим и сагох се да видим чега још има у обору. Служавка је стајала до мене.
   „Не зна човек шта све има у рођеној кући”, рече, и обоје се насмејасмо.
   „Брацо, Секо!”, викну коњушар, а два крупна коња, сагибајући лепе главе као камиле, снажним извијањем трупа, почеше се провлачити кроз отвор. Усправише се, дугоноги, док им се с тела дизала густа пара.

Девојка похита да слузи пружи хамове, али тек што је дошла до њега, слуга је загрли и удари лицем у њено. Она крикну и побеже к мени; на лицу јој се показа отисак два реда зуба.
   „Стоко, хоћеш да ти дам бичем?!”, викнем бесно, али се одмах сетим да је он странац, да не знам откуд је дошао и да ми добровољно помаже кад су ме сви изневерили. Као да зна моје мисли, он ми не замера због претње, него се само једном окреће ка мени, непрестано забављен око коња. Зове да се попнем – све је спремно. Овако лепом запрегом, примећујем, још се никад нисам возио, и весело се пењем.
   „Ја ћу кочијашити, ти не знаш пут”, кажем ја.
   „Свакако, ја се нећу ни повести, остаћу код Розе”, рече.
  „Не!”, викну Роза и с поузданим предосећањем неумитности своје судбине отрча у кућу. Чујем како звецка лонац који ставља на врата и како шкљоца брава; видим како у предсобљу и, даље јурећи кроз собе, гаси светиљке да је нико не нађе.
   „Повешћеш се са мном”, кажем слузи, „или ћу се одрећи вожње, ма колико била хитна. Не пада ми на памет да ти као цену за вожњу понудим девојку.”
   „Напред!”, каже он и тапше рукама, а кола полетеше као дрво ношно бујицом. Чујем још како се под налетом његовим врата на мојој кући ломе и распрскавају, па ми очи и уши испуњава хујање које једнако продире у сва чула. Али и то само за трен, јер, као да се тик пред мојим вратницама пружа двориште мог болесника – већ сам тамо.
   Коњи стоје мирно, снег је стао, око мене месечина, а болесникови родитељи и сестра хитају из куће. Готово ме на рукама износе из кола. Из њиховог збрканог причања ништа не разабирам. У болесниковој соби је ваздух такав да се једва може дисати. Запуштена пећ се дими. Отворићу прозор чим га прегледам.

Мршав, нимало грозничав, ни хладан ни топао, празна погледа, го младић се диже испод постеље, обискује ми се о врат и шапуће ми на уво:
   „Докторе, пусти ме да умрем.”
   Обазирем се – нико није чуо; родитељи немо седе нагнути, чекајући моје мишљење; сестра је донела столицу за моју ташну. Младић непрестано из кревета пипа рукама према мени да ме подсети на своју молбу. Узимам пинцету, гледам је при свећи и враћам на место. Мислим богохулећи:
   „Да, у оваквим случајевима помажу богови, шаљу коња, додају и другога, па још преко потребе поклањају и коњушара.”
   Сад ми опет пада Роза на памет – шта да радим, како да је спасем, како да је отргнем од коњушара, десет миља далеко од ње, с неукротивим коњима? Они су сад олабавили ремење, споља отворили прозоре, не знам како; провлаче главе и гледају болесника, не обраћајући пажњу на узвике породице.

Франц Кафка (1883–1924) био је авангардни немачки писац чешког порекла, којег критика сматра једним од најутицајнијих књижевних стваралаца 20. века. Прославили су га постхумно објављени дистопијски романи „Процес” и „Замак”, као и надреалистичка приповетка „Преображај” (1915).

   „Одмах ћу се повести натраг”, мислим, као да ме коњи терају да кренем, али дозвољавам да ми сестра, којој се чини да ме је врућина ошамутила, скине бунду.
   Дају ми чашу рума, старац ме тапше по рамену. Вртим главом – у његовом уском мисаоном кругу смучило би ми се. Зато одбијам да пијем. Прислањам главу на груди младића, који се јежи под мојом влажном брадом. Потврђује се оно што знам: младић је здрав, крв му не циркулише најбоље, брижна мајка га је препојила кафом, али јесте здрав и одлично би било ударцем га истерати из постеље.
   Остављам га да лежи – ја немам дара да поправљам свет, ја сам службеник. Шта да радим овде по овој бесконачној зими! Коњ ми је цркао, извлачим запрегу из обора. Да нису били коњи, упрегао бих свиње. Тако је то. Климам главом породици. Они ништа не знају, а и кад би знали, не би веровали. Лако је писати рецепте, али споразумевати се с људима – то је тешко.

Овде сам, дакле, завршио посету – опет су ме звали без потребе. Навикао сам, ноћним звонцем мучи ме цео срез, али што сам овога пута жртвовао Розу, лепу девојку која годинама живи у мојој кући – то је превелика жртва. Зваћу упомоћ неке виспрене разлоге да ми се ум некако помири с тим, јер бих иначе насрнуо на ове људе. Али док дајем руком знак да ми донесу бунду, а они стоје на окупу – отац њушка чашу рума, мајка гризе усне обливена сузама, сестра маше сасвим крвавим пешкиром – постајем рад да признам да је младић ипак болестан. Да, ипак јесте.
   На бедрима му се отворила рана величине длана, ружичаста, тамна у дубини, осута нежним зрнцима, неједнако крвари. Тако из даљине. Изблиза се види друга невоља. Ко то може гледати а да тихо не уздахне? Црви, дебели и дугачки као прст, црвени од своје крви а попрскани његовом, с белим главицама и многим ножицама, извијају се приљубљени за унутрашњост ране. Јадни момче, теби нема лека! Нашао сам твоју рану, пропашћеш од тог цвета на боку.
   Породица је срећна. Сестра се осмехује мајци, мајка оцу, отац неколиким гостима који на врховима прстију улазе кроз врата, а младић, заслепљен животом, пита хоћу ли га спасти. Такви су људи у мом крају, вечито траже од лекара немогуће. Стару веру су изгубили, али лекар нежном хируршком руком треба у свему да успе.
   Но, како вам драго: ја вам се нисам сам нудио. Ако ви хоћете да ме употребите у свете сврхе, дозволићу. Зар ја, сеоски лекар лишен служавке, могу захтевати нешто боље? Породица и сеоске жене долазе, разодевају ме, школски хор с учитељем стоји пред кућом и пева: Свуците га, па ће онда излечити. Ако ипак не излечи, убијте га! Он је лекар, само лекар.

Свучен, мирно посматрам људе с прстима на бради, оборене главе. Прибран сам и надмоћан над свима, иако ми то ништа не вреди, јер ме сад хватају за главу и ноге и односе у постељу. Стављају ме до зида, с оне стране где је рана. Онда сви излазе из собе, затварају врата, песма замире, постељина се припија уз мене, с прозора њишу коњске главе. Чујем шапат на уво:
   „Знаш, моје поверење у тебе сасвим је незнатно. И тебе су однекуд отресли, не долазиш на сопственим ногама. Уместо да ми помогнеш, стешњаваш ме на самртној постељи. Најрадије бих ти ископао очи.
   „Тачно”, кажем ја, „срамота, али ето, ја сам лекар. Шта да чиним? Није ни мени лако.”
   „Да се задовољим тим извињењем?! Ах, мораћу, као и обично. Дошао сам на свет с раном, то ми је била сва опрема.”
   „Пријатељу млади, твој недостатак је што твој поглед не обухвата довољно. Ја, који сам био у свим болесничким собама, кажем ти да та рана није опасна. Настала је због два ударца пијуком под оштрим углом. Многи излажу бок и не чују пијук у шуми – прими часну реч среског лекара.”
   Он је прими и умири се. Али, како да се избавим? Брзо дограбих одело, бунду и ташну, не губећи време на облачење. Ако коњи буду хитали као при доласку, ја ћу такорећи из ове постеље скочити у своју. Винух се на коње, непривезане. Ремење се вукло непритегнуто, а бунда се вукла по снегу. Ипак, нисмо пошли у кас – полако као старци ишли смо кроз снежну пустињу; иза нас је одјекивала нова али нетачна дечја песма: Радујте се, пацијенти, лекар вам је у постељи!

Овако никад нећу стићи до куће. Моја богата пракса ће пропасти, неко ће доћи на моје место и покрашће ме, али без користи, јер нико мене не може заменити. У мом дому дивљаће гадни коњушар, Роза ће бити његова жртва – не желим да све то домислим до краја. Наг, изложен мразу овог најнесрећнијег доба, у земаљским колима тумарам унаоколо.
   Бунда ми виси позади на колима, али не могу да је дохватим, а нико од жустрог пацијентског олоша ни прстом да мрдне! Преварен, преварен сам! Једном ли се одазовеш лажном звоњењу ноћног звонцета – никад више то не можеш поправити.

С немачког превео Бранимир Живојиновић