Забавников историјски Забавник

СЕЧА У СТАМБОЛУ

Скоро четири века јаничари су били „све и свја” у Турској, а нестали су за само један дан

Јаничари! Незаобилазна лекција у свим нашим историјским уџбеницима. И не само нашим. Где год би прошли, ту, по оној народној, трава више није расла. Због њих су избијале буне. Србе су ојадили. Сећате се Аганлије, Кучук Алије, Муле Јусуфа и Фочић Мехмед-аге, јаничара Београдског пашалука. Када су дојадили и Богу и људима, Карађорђе је покренуо народ на устанак. Тако се после неколико векова ропства у Срба заталасало.
   Иако су јаничари називани султановим синовима, они пореклом нису ни припадали исламу. Зна се да су Турци сваке године залазили по царевини и од хришћана узимали најздравију и најлепшу мушку децу коју су затим одводили у Цариград и подвргавали верској и војној муслиманској обуци.

Држава у држави

   Време и царска пажња чинили су своје и млади јаничари постајали су султанови људи. Живели су у касарнама као елитне ударне трупе и нека врста царске гарде. Имали су права и повластице на које остали Турци нису смели ни да помисле. Речју, били су понос Турске. Углавном су гушили побуне широм Отоманског царства.
   Јаничарима је било забрањено да се жене док не напусте јаничарски ред, нису смели да било шта раде, нити да пију алкохол. Одржавали су сталне војне вежбе и практично били једина стајаћа војска у Европи од 14. до 16. века.
   Како ништа није вечно, и присна веза између султана и његових миљеника почела је да попушта. Следећих двеста година јаничари нису више живели за државу, већ су сматрали да она постоји ради њих! Одали су се пороцима, а онда издејствовали да живе изван касарне и да се баве банкарством. На забрану женидбе нису се обазирали, штавише, сваки јаничар имао је по харем. Већина је приступила бекташима, дервишком верском реду. Међутим, свима је постало заједничко оргијање, при чему су тешко опијени падали у верски занос налик лудилу.
  Разузданост и обест јаничара прерасла је у крволочност каква у Отоманском царству до тада није виђена. „Царски синови” наплаћивали су за себе посебне таксе и порезе, узели у своје руке царински монопол, а од сваког новог султана тражили су (и добијали) бакшиш за подршку коју су му обећали.
   Пљачкали су читаве области, палили, убијали... Постали су држава у држави.
   Чинило се да јаничарима нико не може стати на пут.
   Али. избио је Први српски устанак 1804. године. Султан је кривицу приписао јаничарима. Узвратили су му обарањем с престола и довођењем новог султана Мустафе IV на власт. Но, већ су били дубоко забраздили. И сами Турци јавно су испољавали незадовољство због њих. Водећа класа збацила је с престола несрећног Мустафу и на његово место поставила Махмуда II. Нови султан био је младић двадесеттрогодишњак, али решен да се обрачуна с јаничарима по цену сопствене главе.
   Јаничари су се извесно време примирили и признали новог султана, али... Једном приликом је вођа јаничара, наводно у знак покорности, дошао пред џамију да Махмуду скине сандале и навуче местве, обућу од мекане коже, без пета. Султан се усправио и подвикнуо:
   – Даље од мене! То би требало ја теби да учиним јер ти си цар! Али неће дуго тако бити. Не може једна земља а два господара!
   Вођа јаничара је устукнуо. Тога часа било му је јасно да више неће бити по старом и да је сукоб с младим султаном неминован.
   – Или он или ми! – рекао је својима кад се вратио.
   Глас о томе кренуо је Цариградом од јаничара до јаничара. Оружје им је увек стајало уз узглавље. Обавештени су и њихови пријатељи бекташи, а и све сакаџије (водоноше), тулумбаџије (ватрогасци) и амамџије, јаничарске присталице.

Мегдан на Ат-Мегдану

   У граду су букнули подметнути пожари. Султан није оклевао. Наредио је да се сви јаничари јаве у пешадију и ставе под команду верних му мисирских официра. Јаничари су одбили. Уместо тога, листом су се окупили на некадашњем византијском тркалишту које су Турци називали Ат-Мегдан.
   Био је 2. јун 1826. године.
   Никад се није сазнао тачан број, али се верује да се на Ат-Мегдану окупило око десет хиљада наоружаних јаничара. Застрашујућа снага ако се зна да су јаничари били веома вешти у руковању оружјем, добри стрелци и лудо храбри. Ипак, нису могли да учине глупљу ствар од окупљања у згуснуту гомилу. Да буде горе по њих, на Ат-Мегдан дотерали су казане за кување хране и разапели шаторе. Привидно, то би и могла да буде општа војна приправност, али она није дуго држала „царске синове”. Видећи да их нико не напада, самоуверено су се предали опијању које се претворило у оргијање. Цариградом се орила свирка зурли, звуци таламбаса и подврискивање и пуцњи из пушака.
   У земљу су пободене јаничарске заставе и око стотину колаца на које је требало натакнути великог везира и његове доглавнике.
   Из часа у час јаничарима су прилазиле градске сакаџије, амамџије и тулумбаџије па се на Ат-Мегдану нашло око 20 хиљада душа!
   Цариград је дрхтао у страху.
   Млади султан задржао је хладнокрвност. Наредио је да се затворе све градске капије осим једне, оне кроз коју је требало да прођу њему верне анадолијске трупе које су хитале према Цариграду.
   Јаничари су одговорили погубљењем везирове породице. Потом су послали султану преговараче. Тражили су да се одмах укине регуларна војска и да им се предају главе великог везира и још неколико великодостојника.
   Настојећи да добије у времену, султан је замолио преговараче да се врате у логор и да му захтев доставе у писменој форми а затим оставе неколико часова за размишљање.
   Време је радило за султана а против јаничара, чији се преговарачи нису много журили. Када су се вратили са свитком хартије, анадолијске трупе већ су ушле у град и 25 топова постављено на најистуренији положај.
   Султан је презриво погледао преговараче, наредио да их ухапсе, прихватио Пророкову заставу и узвикнуо:
   – Напред у свети рат за одбрану Корана!
   Велика војска на челу са султаном кренула је према Ат-Мегдану. Чувши за то, дервиши-бекташи нагли су у бекство преврћући казане с јелом. Један султанов официр на коњу дојахао је до јаничарског логора и позвао силнике на предају. Арлаукнули су и засули га погрдама и псовкама. Тада је почело. Везир је наредио паљбу из свих 25 топова. Плотуни су севали један за другим и Ат-Мегдан систематски је прекопаван. Делови људских тела летели су на све стране! Некадашњим Јустинијановим хиподромом разлегали су се урлици и лелек.
   Поље се претворило у касапницу.
   Преживели су прескакали раскомадане лешеве покушавајући да се пробију у град, али су дочекивани пушчаном паљбом или сечени сабљама. Мањи број јаничара успео је да се пробије до касарни. Узалуд, цеви топова окренуте су према тим зградама и сравниле су их са земљом.

                                                 * * *
    Становници Цариграда, дотле престрашени, скривени у кући, окуражили су се. Из њих је покуљао вишегодишњи бес. Руља је кренула сокацима палећи јаничарске куће и рушећи њихова гробља и дервишке манастире. У граду је настао пакао. Нису поштеђене ни жене. Народ је упадао у хареме и амаме и поубијао око три хиљаде жена познатих као миљенице јаничара. Многе су трпане у џакове и бацане у море.
   Убрзо је султан ферманом укинуо јаничарско братство и забранио да се у Турској о њима и говори.