Сочно је, а није јабука

РЕЧИ КОЈЕ ПРЉАЈУ ЈЕЗИК

Да ли постоји оправдање и научно објашњење због чега људи псују? Откад потичу безобразлуци и које језике „красе”?

Одрасли често уживају да малу децу, која још не знају течно да говоре, уче псовкама, и то најнепристојнијим. Кад дете напокон преко усана превали погрдну реч, тај назовиуспех „учитељи” пропрате одушевљењем и смехом. Међутим, ако се догоди да малишан ту исту псовку касније употреби у прилици коју одрасли оцене као непримерену уличном говору, обруше се на децу прекорима што се тако некултурно изражавају. Разумљиво је што се деца нађу у чуду. Ипак су још неспремни за замке које друштво намеће и не могу да разлуче кад ће изречени простаклук изазвати смех, а кад погрду.
   Стручњаци који се баве развојем језика кажу да је псовање универзална људска особина.
   У сваком језику, било да се ради о живом или мртвом, оном којим говоре милиони људи или само шачица њих, постоје непримерене речи.
   А деца која још недовољно баратају језиком, кажу психолози, баш те речи лако запамте и користе их много пре него што схвате њихово право значење.

Псовање је природна етапа учења и овладавања матерњим или другим језиком.
   И сама деца врло брзо схвате да су неке речи „забрањене”.
   На том списку погрдних израза неки се сврставају у изразито простачке, често и увредљиве, док има и наизглед безазлених псовки које, ако баш и склизну с језика, неће изазвати превелико згражавање, чак и кад се употребе у друштву у коме се такав говор сматра увредом.
   Да ли људи могу да се поделе на „псоваче” и оне који никад не псују? Стручњаци тврде да готово да не постоји особа која никад није опсовала.
   Може да се уздржава, да то не чини наглас, већ у себи, да бира наизглед мање просте речи, али било би равно чуду да бар једном у животу није опсовала.

Статистичари немају сасвим поуздане податке, али рачуница им је да у говору просечног човека псовке отприлике чине од 0,3 до 0,7 одсто изреченог. Иако изгледа да се људи не служе толиком количином погрдних речи, ухо навикло на псовке често их и не „чује”, јер су постале саставни део књижевних дела, позоришних комада, филмова, телевизијских емисија. Ако се псовање некад сматрало особином нижих и мање образованих сталежа, у наше време псовање се озбиљно раширило по свим слојевима друштва. Опсоваће, рецимо, човек на којој год да је страни тезге, урадиће то и неко из наших крајева, али и Енглез, Немац, Кинез...
   Без обзира на то што се псовке разликују од језика до језика, могу се поделити у неколико група. Пре свега, дугачак је списак ружних речи које проистичу из сексуалног чина, било да су у питању глаголи који описују саму радњу, до „оног” мушког и женског дела тела и њихових непристојних назива.
 

НАША ПРИЧА

   Да су псовке важан део нашег језика, сведочи и више научних скупова посвећених њима. О томе је врло детаљно писала Стана Ристић у научном раду „Дискурс псовки у српском језику”, објављеном у Новом Саду 2010. године, у оквиру зборника посвећеног Свенки Савић, нашем угледном лингвисти. Она је међу првима у србистичкој науци отворила ову дотад табу тему.
   У раду Стане Ристић, поред осталог, пише да су „псовке део нашег укупног језичког знања и понашања које се активира у зависности од намере, саговорника, теме, ситуације, контекста, расположења, заједничког искуства или знања”.
   Што се тиче тврдње да смо ми међу шампионима у псовању у односу на већину нама познатих језика, то је, по овој студији, тачно. Јер, „као еквивалент неколико стотина псовки у српском језику јавља се тек десетак псовки у енглеском”.

   Постоје, затим, псовке везане за неке физиолошке потребе, непримерене за јавно саопштавање.
   Своде се такође на грубе речи којима се описује оно што човек чини кад је у просторији у коју и цар иде пешке. Велик је избор и погрдних богохулних и безбожничких израза.

У следећи низ иду псовке које нешто или неког поистовећују са животињама – коњима, псима, мајмунима, свињама. Ту је и читав појмовник псовки везаних за расну, етничку, родну, верску припадност – извлаче се најгоре предрасуде о припадницима неких народа или група.
   Омиљене су и погрде које се упућују члановима породице. Осим родитеља, маштовити псовачи неће презати да смисле непристојне изразе и са стринама, шурњајама, свекрвама.
   Ако већ постоји такво богатство псовки, како човек зна кад коју да употреби? Без све шале, ни то није тако лако. Иако ни на ово питање не постоји само један одговор, обично се у недовољно познатом окружењу, мешовитом или већем друштву користе блаже псовке. Псовач може да се опусти тек кад је с неким... Овде би, као опис, следила одговарајућа псовка.

Кад и зашто људи псују? Изговарање погрдних речи може да се упореди с аутомобилском сиреном. Према расположењу, човек ће да труби изражавајући тиме бес што возач испред њега није кренуо чим се упалило зелено светло; трубиће и од среће, ако се нађе у свадбеној колони; трубиће ако га нешто непријатно изненади.
   Да ли то онда значи да псовке помажу да се смиримо и служе као прочишћење од лоших осећања? То је једно од објашњења. Уместо да се с неким физички обрачуна, човек сочно опсује и тако се „испразни”. Сасвим је друга прича ако се „прозвани” определи се за окршај, уместо да на псовку одговори псовком.

Псује се и кад неко жели да се нашали или ако хоће причу да учини сочнијом, у немогућности да нађе прави израз како би исказао одушевљење неким филмом, песмом, књигом. Сасвим је у реду рећи – „Како сјајан спот!” Међутим, ако се дода и онај неумесни глагол, чини се да је одушевљење дигнуто на виши степен.
   У намери да објасне зашто људи псују, психолози нуде мишљење о стеченом понашању. Беба ће, ако је гладна, ако јој је хладно, ако жели да је неко узме у руке, једноставно ударити у горак плач. Особа која је чува, најчешће, притрчаће да види шта малишану треба. Будући да с тим обичајем деца настављају и кад проговоре, створен је облик понашања који човек не заборавља ни кад одрасте.
   Пошто им углавном не приличи да плачу, кад желе нешто да добију, одраслима псовка послужи као добра замена. Гласно се извичу, дреку зачине што погрднијим изразима, богораде на све и свашта и често се после тога осећају смирено, као бебе после подоја.

Да псовке стварно могу да помогну, доказао је један оглед. Истраживачи са британског универзитета Кил замолили су испитанике да, један по један, руку убацују у дубоку посуду пуну леда и да је држе потопљену што дуже могу. Испоставило се да су они којима је било дозвољено да псују дуже издржавали. Дакле, погрдне речи су повезане с прагом осетљивости на хладноћу. Испитиваче је додатно уверило да псовање некад има благотворно дејство, јер се испоставило да су они добровољци који иначе веома ретко псују чак четири пута лакше подносили „ледени додир”.
   Псовање је у тесној вези с душевним, али и физичким реакцијама. Зато не чуди што су и наши далеки преци сигурно користили ружне речи. Гај Дојчер, израелски лингвиста, записао је следеће:
   „У најстаријим откривеним записима, насталим пре пет хиљада година, могу да се нађу веома живописни описи и сочне псовке.”
 

ШВАЈЦАРЦИ

    Становници Швајцарске који воле да псују од пре петнаестак година то слободно могу да чине ако позову одговарајући број телефона у Цириху. За два франка могу да псују цео минут. Ова услуга је постала толико тражена да је сервис често морао да се извињава корисницима јер је број био дуго заузет.

   Зна се, такође, да је у Римском царству хуљење на бога било најстроже кажњиво, често и смртном казном. Шкотски кодекс из 9. века за псовање бога, али и владара, одређивао је казну сечења језика, а ако би се изгред поновио, следила је смртна пресуда.

Луј Х Кавгаџија, краљ који је владао Француском почетком 14. века, за погрдне речи одредио је казну жигосања чела. Понови ли се исти преступ, следило је одсецање језика и усана. У Немачкој, пре Хитлера, била је прописана казна од три године затвора за особу која би опсовала на јавном месту.
   Правни извори говоре о псовкама које се у нашим крајевима бележе још у 15. и 16. веку, иако се наглашава да се радило више „о грдњи него о сексуалној или блудној псовки”. Од 1878. године до Другог светског рата као да се осећа пораст псовки код нас. Богохулимо на све – од славског колача до мајке.