Забавников историјски Забавник

ПОТЕРА ЗА АНЂЕЛОМ СМРТИ

Како је један новинар навео многе моћне владе да поново отворе потрагу за Јозефом Менгелеом, једним од најозлоглашенијих нацистичких злочинаца, и шта је откривено на гробљу у предграђу Сао Паола...

Несрећници пред којима би се отворила врата теретних вагона по приспећу у концентрациони логор Аушвиц прво би угледали есесовце са псима. Убрзо би дефиловали испред једног углађеног официра који им је покретом руке одређивао судбину. Младе и јаке би упућивао на једну страну, на рад. Слаби, жене, деца, старци, обогаљени, упућивани су на другу, која је водила у гасне коморе. Била је ту и трећа група, на коју је официр посебно обраћао пажњу. У њој су се углавном налазили близанци. Њих је упућивао у логорску болницу, комплекс у коме је царевао. А осуђеници су убрзо сазнали и име тог официра. Шапатом се проносио и надимак. Лекар Јозеф Менгеле, познат као „Анђео смрти”. Надимак више него завређен псеудонаучним огледима над живим логорашима. Поготово су га занимали близанци, у сулудој нади да ће некако успети да реши тајну генетског наслеђа.
   Кад се јануара 1945. године Црвена армија приближила Аушвицу, Менгеле је побегао. Американци су га ухапсили у Вејдену, преко петсто километара од Аушвица. Два месеца су га држали у заробљеничком логору, али нису схватили да им је у рукама један од најтраженијих есесовских бегунаца. Док су се освестили, нестао је из логора, да би четири године касније стигла вест да је побегао у Аргентину, али нико није могао да утврди где се тачно налази. Четрдесет година после завршетка рата нашао с на врху списка најтраженијих ратних злочинаца. Али, као да се радило о духу.

Без опипљивог трага

   Крајем фебруара 1985 .године зазвонио је телефон у редакцији „Еј-би-си њуза” у Вашингтону. Новинар Џон Мартин чуо је само једну реченицу:
   – Господине Мартин, желим да пронађете Јозефа Менгелеа.
   С друге стране био је уредник  из Њујорка, Волтер Порџис. Мартин једва да је успео да поверује у оно што је чуо, чак мислећи да је у питању нека шала
   – Колико времена имам? Колико се беше крије? Четрдесет година? Да ли вам то треба за вечерас?
   – Не, али што пре. Ја ћу да вам помогнем.
   Кад је схватио да је ђаво однео шалу, Мартин је једва успео да пита одакле да почне. Порџис ће да му помогне, а прво ће да се обрате Симону Визенталу, чувеном ловцу на нацистичке ратне злочинце.
   Већ 6. марта нашли су се у авиону за Беч. Сутрадан су седели насупрот Симона Визентала. И овај је упорно одбијао да им пружи било какву помоћ:
    – Зашто бих вам помогао? Не пада ми на памет. Ако вам кажем где је Менгеле, дићи ћете прашину и поново ће да нестане.
   Новинари су се нашли у чуду. Па Визентал је годинама трагао за Менгелеом, упорно тврдећи да овај живи у Јужној Америци, на имању усред џунгле, окруженом бодљикавом жицом и под сталном стражом.
   Нешто касније се откравио и признао им да нема појма где се Менгеле налази. Подаци које је повремено пуштао у јавност служили су само да се злочинац не заборави, да се људи подсете да је на слободи једно од највећих нацистичких чудовишта, и то вероватно под заштитом неког од корумпираних режима Јужне Америке. Али, нема никакав опипљив траг.

У завичају злочинца

    Порџис је био поражен. Вратио се у Њујорк, док је Мартин остао у Бечу, заједно с екипом. Међу њима је био и продуцент Скот Вилис. Новинар први пут у животу није знао одакле да крене. Шта ако је та прича о штићеном имању ипак истинита? Не би било пријатно да се нађе усред џунгле пред стражарима који имају наређење прво да пуцају, па тек онда да питају.
   Ипак, Мартин је решио да, кад је већ у Бечу, поразговара с преживелима из Аушвица, који су лично познавали Менгелеа. Један од њих био је и Херман Лангбајн, који је живот посветио трагању за злочинцем. И био је убеђен да је у Парагвају. То је за Мартина значило да мора да се упути у Јужну Америку. Ипак, продуцент му је резервисао карту за Тел Авив. И договорио састанак са Исером Харелом, бившим шефом Мосада, чувене тајне службе.
    Мартин је негде чуо да је Мосад покушавао да ухвати Менгелеа у истој акцији у Аргентини у којој су отели Адолфа Ајхмана 1960. године. То му је потврдио и Харел. Менгеле се нешто раније преселио у Парагвај. Две године касније, када је Ајхман после суђења обешен у Израелу, поново је покренута потрага. Харел је рекао да су утврдили тачно место на коме се крио. Ипак, када су се агенти Мосада појавили у парагвајској провинцији, мештани су их приметили. Неко је упозорио Менгелеа и он се поново изгубио. Мартину је остало само да се врати у Европу.
    Покушао је у Паризу. Тамо су живели Беата и Серж Кларсфелд, који су такође трагали за нацистичким бегунцима. И били су сигурни само у једну ствар. Ако жели да нађе Менгелеа, његово скровиште, мора да оде у Парагвај. Ондашње главешине знају нешто.
    Мартин је и тога био свестан. Ипак, у Европи је остало још једно место које је ретко ко истраживао. Гинзбург у Немачкој, родно место Менгелеа, где је још живела његова породица. Ако успе да разговара с неким од њих, можда добије неки траг.

Без портрета на зиду

   У Гинзбургу, јужно од Минхена, од пре Другог светског рата пословала је фабрика пољопривредних машина „Менгеле”. После рата израсла је у гиганта на том пољу. И том фабриком још је управљала породица. Један колега је упозорио Мартина да су га месец дана раније одбили за интервју. Ипак, упутио га је на младог градоначелника. Овај му је омогућио састанак с Дитером Менгелеом, Јозефовим синовцем. Већ сутрадан седео је у просторији с чијих су га зидова посматрали портрети породице Менгеле. Било је уочљиво да једног портрета нема. Јозефовог, црне овце породице, како су га називали.
   Дитер Менгеле је тврдио да не зна да ли му је стриц у Парагвају. Новинар је био неповерљив. Питао је само да ли мисли да је бегунац жив. Дитер је врдао:
   – Мислим да је мртав.
   – На основу чега?
   – Толико људи га тражи деценијама. Неко би га нашао до сада.
   Ипак, једна реченица је касније заокупила Мартинову пажњу. Испрва му је промакла, али је при каснијем гледању материјала запела за око. Дитер је рекао:
   – И ја бих волео да попричам с њим.
   Први интервју с неким од Менгелеових објављен је 18. марта 1985. године. Мартин је могао да се упути у Парагвај.
    Док су летели ка Асунсиону, Мартин је приметио да његов продуцент ћаска са сапутником. И то тихо. Није успео да разабере о чему је реч, осим да се продуцент смешка. Када су слетели, објаснио је новинару да ће да промене хотел. Човек с којим је ћаскао је пословни партнер председника Парагваја, генерала Алфреда Стреснера. И да је управо председник тајни власник хотела у коме ће да бораве. Да, уговориће им интервју.

Кад председник лаже

    Неколико дана касније Стреснер је био пред камерама „Еј-би-сија”. И то је била прва његова прича о Менгелеу. Испрва, чинило се да су поново у ћорскокаку. Председник Парагваја најпре је тврдио да не зна ништа, чак ни да ли је Менгеле у његовој земљи. Ако је некада и био, он о томе није обавештен. Мартин му није поверовао, па га је решетао питањима. Генерал је на крају изгубио живце и прекинуо снимање. Мартин је осетио да нешто није у реду. Човек лаже. Када су се камере искључиле, генерал је сам признао да је Менгеле био у Парагвају, али је још шездесетих година отишао даље. Где? У Бразил.
    Прича је постала важна па су се у њу укључиле још неке огромна америчке телевизијске станице. Новинари су се растрчали по свету, што је резултирало састанком истражитеља из Израела, САД и Западне Немачке. Обавезали су се да ће да учине све како би пронашли Менгелеа. А када се тај састанак окончао, истражитељи из Западне Немачке коначно су употребили неке податке који су им годинама лежали у фиокама.
    Први траг била је посета Бразилу Менгелеовог сина Ролфа. Он је тамо путовао 1977. године користећи лажни пасош. Ово су сазнали Кларсфелдови из Париза, чији је сарадник тајно ушао у Ролфов стан и пронашао пасош. Јавили су где треба, али нико ништа није радио по том питању.
    Други траг било је писмо неког Немца из Парагваја, упућено робијашу неонацисти који је у Западној Немачкој служио казну због терористичког напада. У пресретнутом писму помињао се „ујак”, који је умро на плажи у Бразилу. Немачки истражитељи су посумњали да се ради о Менгелеу, обратили се властима Бразила, али је траг напуштен када ови нису могли ништа да потврде.

Траг новца

    Један немачки универзитетски професор ископао је још један траг, када му се поверио рачуновођа фабрике Менгелеових. Човек је годинама пребацивао повеће суме новца у Јужну Америку. Професор је то пријавио истражитељима, а ови су упали у кућу рачуновође. Пронађени су докази о преносима новца, углавном у Бразил.
   Бразилци су притиснули људе који су примали новац. Ови су невољно открили истину. Јесте, Менгеле је годинама живео у Сао Паолу. А онда, 7. фебруара 1979. године, човек који је у смрт послао десетине хиљада људи, жена и деце, доживео је срчани удар док је пливао. Удавио се.
    Неколико дана после признања, 6. јуна, бразилске власти су наредиле да се изврши ексхумација. Гробље у предграђу Сао Паола је опкољено, гроб је испражњен, посмртни остаци послати на испитивање.
    Већ сутрадан у Бразилу је био и Џон Мартин. Две недеље касније коначно је могао да оконча потрагу. И причу. Шеф полиције Сао Паола одржао је конференцију за штампу на којој је потврдио да остаци ексхумирани из гроба припадају Менгелеу.
    Када се конференција за новинаре завршила, Мартин се обратио америчком патологу, упућеном из САД како би се уверио да се ради о Менгелеу.
   – Да ли постоји икаква сумња да су ово остаци Јозефа Менгелеа?
   – Апсолутно не.
   Мартин је коначно могао да одахне. Није успео да пронађе Менгелеа, макар не живог. Али, његова новинарска потрага подстакла је ону званичну. Која је потврдила да је човек, за кога су готово сви веровали да је дух, коначно мртав.