Вештичја посла а у Банату

ПОДСМЕСИ ЗЛАТНОЗУБЕ БАБЕ АНУЈКЕ

Ни данас се поуздано не зна колико је несрећника умрло пре времена. Бројке се крећу од 50 до 150. Осуђена је за помагање у тровању за два случаја...

Био је април 1929. године. Страховит пљусак растерао је све мештане села Владимировца, код Алибунара, у Банату. На шоровима није било ни оних пословичних паса. Неколико жандарма бојажљиво је погледавало из станице. Није им се излазило на кијамет. Командир им се убрзо ставио на чело, па је мала колона кренула по пљуску. Тако све до једне куће. Зауставили су се, погледали, без речи. А онда нагрнули на врата.
   Испоставило се да нису морали да разваљују. Врата су попустила на благ притисак кваке. С пушкама на готовс, жандарми су ушли. Нигде никога. Прегледали су собу по собу, без превелике буке. Тек у неком собичку наишли су на живог створа. Неко је спавао у кревету.
   Уснулу жену пробудила је цев пушке. Нису морали да питају ко је и шта је, да потврде идентитет. Тешко да је у Банату постојао неко ко није макар чуо за баба Анујку. И ко је се није плашио. Говоркало се и шапутало да је вештица, да је на сталној вези с оностраним силама, па да некога може много пре времена да пошаље Богу на истину. Или да му олакша живот, већ по заслузи и жељи.
   По још јачем пљуску жандари су спровели Анујку ди Пиштоње до станице. Одатле, чим је свануло, у панчевачки затвор.

Морам да оздравим!

    Све је почело неколико недеља раније, у селу Иланџи. Умро је извесни Лаза Лудошки. И на то готово нико није обратио пажњу. Јесте да није био баш виђен за онај свет, али је последњих месеци јако ослабио, једва да је могао на ноге, ретко је излазио из куће. А и волео је да попије, повлачио се по кафанама, арчио имање на жене и пиће. Мештани готово да су помислили како је његова жена Стана коначно одахнула.
   Некако у исто време умро је и Никола Момиров. Ово је већ мање зачудило сељане, с обзиром на то да је већ био у годинама. Био је тежак човек, толико да су му син Сима и снаја Софија живели у некој помоћној кућици у дворишту. Малтретирао их је кад год би стигао, а посебно кад попије. А пио је малтене непрестано. Тада је умео да проради и бич. Када је Никола умро, Сима и Софија су наследели новац и повелико имање. Исто као и Стана, од Лазе Лудошког.
   Убрзо је по селу почело свашта да се прича. Прво шапатом, па све гласније. Предњачила је извесна Љубина Миланкова. Причала је да је Лаза отрован, да га је Стана месецима тровала напицима које је набављала од чувене баба Анујке. А њу, баба Анујку, сви су знали. Једино нико није знао колико заиста има година. Рачунало се да има 95, она је тврдила да има „свега” 93, док су се неки сељаци, који су године мерили по својим очевима, дедовима и прадедовима, клели да мора да има сто. Можда и више.
   Родила се у породици богатог сељака, Румуна. Неко време учила је у Панчеву, заједно с децом грофова, барона и генерала. Децу из аристократских породица остављала је далеко иза себе. Тамошњи официри граничарског гарнизона навелико су се заљубљивали у њу. И тако све док услед неке тешке болести млада Анујка није била принуђена да прекине школу. Готово да су је сви ожалили, а она се само смејала. Како је то забележио новинар угледног престоничког дневника „Време” 1929. године, Анујка је говорила:
   – Оставио је мене Бог дуго да живим. Не брините се. Ја морам да оздравим.
   Иако није узимала уобичајене лекове, неким чудом је оздравила. Неки су говорили да је умрла девојка, али се родила велика врачара.

Немоћни лекари

   Анујка као да је решила да им дâ за право, па је почела да лечи људе. Убрзо се по Банату раширила прича о жени која лечи све, од крајника преко мушке немоћи, па све до душевног растројства. Давала је траве, разне враџбине, течности, манџе разних врста, правила само њој знане комбинације најразличитијих „лекарија”, све не би ли свој занат могла да учини незамењивим неуком свету. И тако годинама. Успела је и да се уда, изроди децу. Доцније, када јој је муж умро, повукла се и осамила у кући на крај Владимираца. Како преноси „Време”, један део био је савршено уређен, док је у другом била њена необична лабораторија.
   Занат је ишао савршено. Толико да Анујка, сад већ баба, није знала шта ће са силним новцем. А нису нагртали само сељаци са својим невољама. Било је ту и господе, мађарске, румунске, турске, српске. И њима је врачала, прорицала, давала лекове, разне напитке. Причало се да нема тога што баба Анујка не може да реши. Па и да се понекога реши.
   Сличну причу слушала је, малтене целог живота, и Стана Лудошки. Пожалила се на мужа Љубини Миланов. А ова јој је натукнула да тога може да је поуздано реши једино баба Анујка. Има оне неке напитке баш за такве случајеве.
   Пошто је Лаза умро, Љубина је почела да уцењује удовицу. Добила је од ње нешто земље и новца. Ипак, наставила је да прича како је Стана отровала мужа. То је убрзо дошло и до жандарских ушију. Ухапсили су Стану, а њој није много требало да призна да јој је напитак донела Љубина, и то од баба Анујке.
   Слично се поновило и у породици Момиров. Сима и Софија набавили су чудесну воду баба Анујке, давали Николиној унуци да је свакодневно носи деди. И Никола је скончао у највећим мукама. Унука је убрзо побегла за неког младића, те њему испричала породичну тајну. Овај је стао да уцењује Симу, убеђеног да ништа не може да се докаже. Уосталом, баба Анујка му је говорила да ниједан лекар не може да открије то што она запетља. Младић је побеснео и ствар пријавио властима. Убрзо су се и Момирови нашли у Панчеву, на државном хлебу. Тако су сви заједно тамо дочекали и баба Анујку.

У ћелији као у салону

    Истражни судија у Панчеву Витомир Петровић наложио је истрагу. Прво да се ископају посмртни остаци Николе и Лазе. Оно што је зачудило присутне био је степен очуваности леша овог другог. Као да је био балсамован, готово савршено добро очуван леш. Остатке су одмах послали на испитивање у Државну хемијску лабораторију, у Београд.
   Резултати су брзо стигли. Обојица су отрована арсеником. Заправо, по количини би се рекло да су тровани, и то задуго. Макар неколико месеци, мало по мало. Стручњаци су проценили да је то могло да се обави само врло добро прорачунатим количинама, искључиво по нечијим саветима. А тај неко је могла да буде само баба Анујка.
   Саслушан је огроман број сведока. И сви су се слагали да је баба Анујка надалеко чувена вештица. Судија Петровић досетио се да погледа и старе аустроугарске архиве. Тамо је нашао веома занимљиве податке. Наиме, још пре Првог светског рата баба Анујка обрела се пред судом. И тада је постојала сумња да трује људе по наруџбини. Дуго је седела у истражном затвору у Белој Цркви. Како ништа нису могли да јој докажу, пошто су сведоци у међувремену или нестали или су ћутали као заливени, морали су да је пусте. А и од доброг дела жртава није остало ништа.
   Већ почетком 1929. године ексхумиран је и Коста Царина, бележник у Банатском Новом Селу. Он је још 1910. године напрасно умро, под врло сумњивим околностима. Остаци су испричали исту причу. Иза решетака је завршила његова удовица, позната панчевачка дама. Чуле су се многе приче да је баба Анујка или нека од њених повереница наговарала младе људе из богатих породица да мало убрзају, или погурају, ствар око наследства. Када би људи напрасно скончали, баба је узимала проценат. Истражни судија Петровић био је готово сигуран да је Анујка одговорна за најмање педесет мртваца. Вероватно и много више. Нажалост, доказе и сведоке имао је само за последња два.
   Цела дружина седела је у затвору скоро годину дана. Баба Анујка упорно је одбијала да призна било шта. Јесте, врачала је, бајала, лечила људе. Тровање, то никако. Како су репортери „Времена” забележили, смирено је проводила дане у затвору. Сваког дана стизала јој је храна с имања у Владимировцу. А како би могла да ужива у свежој храни, баба је у затвор дозвала зубара. Пломбирала је све зубе, направила и неколико златних. Наручивала је и нове хаљине како би спремна дочекала суђење.

Плач без суза

   Коначно, после више од годину дана истраге, први претрес заказан је за 17. јуна 1929. године. Већ од раног јутра испред суда чекале су стотине људи, углавном сељака из општина Владимировац и Иланџа. На њихову жалост, у судницу су пустили само адвокате, новинаре и педесетак радозналих грађана. Судија је испитивање почео читањем основних података. Поново се испоставило да нико не зна колико година има баба, па су јој приписали 93.
   Анујка се одмах изјаснила да није крива. Порицала је да је икада видела било кога од саучесника. Можда је чула за њих, али видела их није. Па све мало пропраћено плачем. Репортери су забележили да је то било само једно кривљење лица, гримаса. Плач без суза.
   Остали оптужени углавном су причали старе приче. Стана је објаснила како је цела ствар била скопчана с извесном враџбином. Морала је да однесе једне мужевљеве гаће и кошуљу, потом једну црну и једну белу кокошку. Потом је са Љубином отишла до бабе, где је добила неку воду уз упутство како да је користи. Наводно је била чиста вода, само бајана. А када су почели да се појављују знаци тровања, а баба чула за то, само је прокоментарисала:
   – Ако је да живи, он ће и да живи. Ако је да умре, он ће да умре!
   Слично су тврдили и остали. Испоставило се да је Анујка имала тарифу за сличне работе. Почело би од 6.000 динара, да би се убрзо нашли на две или три хиљаде. А док су они износили одбране, Анујка се крстила, чудила, тврдила да их никада није видела. Онда је Софија одала да је посумњала да заправо трују Николу Момирова. Питала је Анујку, а ова је узвратила да је то обична бајана вода, никакав отров. Да дође сто лекара, не би у њеној води нашли ни трунку отрова.

Опасна провера

   И она је је за суд прибавила разне ствари за враџбине: чашу воде, шољу масти, две кокошке, једну кошуљу и једне гаће, флашицу рума, три метле, једну шољу жита и још понешто. На путу до суда једна кокошка је цркла, а Анујка се изнервирала и тражила да јој донесу две, за сваки случај. Поново је једна цркла у путу.
   На суочавању Анујка је редом питала сведоке њене работе како их није срамота да толико лажу, понављала да их никада није видела, до у апсу. Ређали су се нови сведоци, од сељака који су знали да се Анујка бави неким врачањима и тровањима, до стручњака који су објашњавали дејство арсеника. Појавио се и неки сељак који је тврдио да је, када је чуо гласине о тровању Николе Момирова, отишао код бабе, да је искуша. Тражио је отров за свог оца. Анујка је прво одбијала било какву причу о томе, да би убрзо пристала. Веселник је брже-боље побегао. Анујка је признала нека давна и прадавна тровања, али свакако не из зле намере. Једноставно, није добро познавала занат, па јој се, може бити, дешавало да погреши.
   Неколико рочишта касније, новинари су бележили да Анујка више није толико весела. Пред изрицање пресуде пожалила се да је имала лоше снове. Тужилац је тврдио да су сви докази јасни, па је за све оптужене тражио смртну казну.
    Поново се 6. јула окупила светина испред суда у Панчеву. Тачно у 11 сати судија је прочитао пресуду. Анујкина кривица потпуно је утврђена за два помагања у убиству. Осуђена је на 15 година робије. Стана Лудошки и Софија Момиров добиле су доживотни затвор, док је Сима Момиров осуђен на 15 година. Љубинка Миланов као саучесник кажњена је са осам година тамнице.
   Гробну тишину прекинула је Анујка:
   – Петнаест година нећу још живети. Прекосутра ћу да умрем.

Арсеник за бело лице

   Изгледа да је баба Анујка ипак одустала од умирања. Или га макар одложила, на неодређено време. Адвокати су поднели жалбу, случај је отишао на Апелациони суд у Новом Саду. Тамо је казна баба Анујки потврђена, као и Стани и Софији. Сима је осуђен на доживотни затвор, док је Љубини казна повећана на десет година.
   Годинама касније, тачније 1934. године, једна екскурзија студената београдског Правног факултета посетила је затвор у Пожаревцу. Тамо су у болници затекли и баба Анујку. Новинар Милутин Б. Мићовић, који их је пратио, описао је њене буљаве очи, повијен нос птице грабљивице и увучену браду. Укратко, права вештица из бајке. Једна студенткиња ју је питала зашто је потровала толике људе. После неколико секунди тишине, одговорила је:
   – Колико ја тровала друге, толико мене Бог отровао!
   Две године касније баба Анујка пуштена је из затвора. А тешко да је ико веровао да ће издржати казну. Макар и део. Жандари су је у затвор отрпатили уз речи:
   – Еј, баба Анујка, ти се више нећеш вратити кући. Умрећеш у затвору.
   Само, баба је упорно тврдила:
   – Иако сам невино осуђена, ипак ћу за инат издржати на робији и вратити се кући.
   И упорно је тврдила да је арсеник давала женама како би правиле белило за лице. Само је хтела да буду лепе, а оне је, ето, тужиле.

Број: 3568 2020.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Драган Максимовић