Јецаји за боље здравље

ПЛАЧ ЗА ОСМЕХ

Такмичење у плакању беба, колико год тужно да звучи, за Јапанце је разлог за радовање

Најстарији будистички храм у Токију, Сенсођи, место је где се окупља највише посетилаца.   Његову мирноћу једном годишње, у пролеће, поремете малени гости којима је главни задатак да јецају из свег гласа. Публику то ни најмање не узнемирава. Напротив, сви навијају да се до краја дана чује што више плача новорођенчади као сигуран знак да их чека лепа будућност.
   Такмичење познато као „Накизумо” („уплакани нападач”) одржава се више од четири века и то не само у јапанској престоници већ и у другим крајевима земље. Правила су следећа: два сумо-рвача, сваки са бебом у наручју, стоје један наспрам другог, док судија између њих покушава на свакојаке начине да натера новорођенчад у плач. Које зајеца прво, побеђује. И мада би сваког другог дана било ненормално да неко жели да гледа сузе у очима беба, током овог фестивала то је веома пожељно.

Наиме, Јапанци верују да плач помаже детету да брже расте, да постане јаче и здравије, као и да отера зле духове који би могли да му се умешају у судбину. Зато се на ово такмичење пријављују бројни родитељи чија су се деца родила у претходних годину дана. За ту прилику спремају им посебне шарене костиме и украсе за главу, и надају се да ће баш њихови наследници први пустити глас.
    Судија који има суров задатак да их узнемири како би заплакали, може то да учини на више начина. Понекад им се уноси у лице и виче: „Naki naki!” („Плачи, плачи!”), или ставља страшну маску демона Тенгуа, једног од злих духова за које се верује да их тера управо дечји плач. За то време сумо-рвачи лагано дижу бебе у ваздух и спуштају их како би их и тако „продрмали” и охрабрили да слободно пусте сузе. Прављење гримаса још је један од начина за убеђивање. Дешава се да обе бебе заплачу у исто време, па се за победника бира такмичар који је дуже и гласније јецао. Има и беба које баш ништа не успе да заплаши, па или одремају у наручју рвача усред такмичења или не могу да престану да се смеју.
   Иако се у бројним градовима и местима одржавају окршаји новорођенчади, најпосећенији је онај у храму Сенсођи, заветног храма клана Токугава. Сваки родитељ жели да њихова беба баш на овом светом месту понесе титулу највећег „плакача”.

Последњих година има толико пријава да су организатори приморани да приреде лутрију и извлаче имена оних који ће добити прилику да учествују на фестивалу. Обично се сучељава више од стотину малих такмичара. Мечеви се завршавају хорским узвиком публике: „Живели!”, упућеним плакачима у рингу.
Накизумо није једини јапански фестивал који људима из других крајева света може да делује сурово. Један од познатијих је и „Хадака Матсури” или „Фестивал голих” који подразумева призор хиљада мушкараца, готово нагих (осим комада одеће везаних око кукова) како скачу једни на друге, гурају се, ударају, гребу и штипају како би се домогли штапића и снопова гранчица које свештеници бацају у масу. Они им обезбеђују родну годину, благостање и плодност.