Живот пише драме

ОВДЕ НИ ПТИЦЕ НЕ СЛЕЋУ

Троје бродоломника искрцало се на пусто острво, уверени да су нашли сигурно уточиште. А онда су угледали табле са застрашујућим упозорењем...

Проводити дане у чамцу за спасавање насред северног Атлантика значи постати подложан провиђењима, а нарочито кад је човек без хране и воде, без заштите од сунца преко дана, а од леденог ветра преко ноћи. Уши чују звуке којих нема, очи виде копно тамо где га нема.
   Бил Мастерс тога је био свестан сада, у касно поподне, док је светлост око њега постајала све блеђа. Зато и није пробудио своје уснуле сапатнике кад је први пут угледао како се иза хоризонта помаља нешто налик на копно. „Зашто да им распаљујем наду, сигурно је фатаморгана”, помислио је.
   Одагнавши слику острва из свести, повио је рамена и наставио да весла. Упркос исцрпљености, чинио је то веома лако. У паузама би дремао, док је Крис Бејли преузимао весла. Тако су се смењивали по договору откако су напустили Крисову јахту „Ширли Б”, која је потонула после пожара. Крисовој жени Ширли, наравно, нису дозвољавали да се лати тешког посла.
   А кад је, у неверици поново протрљавши очи, видео да је обрис острва и даље ту, повикао је узбуђено:
   – Крис, Ширли, пробудите се! Копно на видику!

Свој застрашујући назив „Острво куге” овај делић копна деведесет километара од обале добио је 1943. године. Пошто је острво било по страни од свих поморских путева, британско Министарство рата подигло је на њему бактериолошки центар. Савезници нису намеравали да сами отпочну бактериолошки рат, али с противником какав је Хитлер морали су да буду спремни на све. И тако је на острвцету Гинард почело култивисање великих количина бактерије зване антракс, која дејствује попут темпиране бомбе. То значи да остаје успавана све док не дође у додир са живим организмом, а онда се претвара у чудовишног убицу. Ниједан живи створ не може дуже од неколико дана да преживи заразу.
   Лабораторија у којој се гајио антракс била је једноставна, јер за ову врсту рада и не треба много. Састојала се од неколико металних барака у којима су бактерије чуване у херметички затвореним добошима. Британци су на Гинарду спровели најстроже мере безбедности. Али, на малом острву препуном бактерија немогуће је, чак и уз такве мере безбедности, бити сасвим сигуран.
   Тако да су бактерије процуриле – не зна се где и како – и рашириле се по острву. Лаборанти и војници побегли су, оставивши за собом чак и одећу. Добоши с бактеријама закопани су у земљу, а на све стране по острву истакнуте су табле с натписом „Забрањен приступ!”
   Од тада је само петоро људи крочило на Гинард. Прва двојица били су научници који су 1946. године испитали острво и проценили да треба да остане ненастањено још сто година. Остало троје били су Бил Мастерс, Крис и Ширли Бејли, који су избачени на његову обалу у касно лето 1971. године.

Бродоломници су после дугог и заслуженог сна дошли себи тек кад се сунце приближило зениту. Онда су одлучили да испитају острво за које су веровали да им је спас. Мастерс је кренуо обалом у једном правцу, Бејли у другом, а Ширли је пошла према унутрашњости.
   Мастерс није прешао ни стотину метара кад је наишао на таблу у песку и прочитао страшну вест: „Опасност! Ово острво заражено је смртоносном бактеријом антракс и ненастањиво је до 2046. године!”
   Човек није могао да поверује очима, па је још неколико пута ишчитавао текст, све док није чуо како Кирс панично виче:
    – Биле! Биле! Брзо дођи овамо!
    Потрчао је и убрзо видео Бејлија како зури у сличну таблу. Није морао да приђе да би сазнао шта на њој пише. Управо у том тренутку Ширли је престрављено истрчала из честара мало даље од обале. Бацила се мужу у наручје и бризнула у плач:
   – Костури... На све стране костури животиња – рекла је кроз сузе.
   Животиње су угинуле од заразе, знао је Мастерс. А једини начин да се заразе било је путем воде и хране. Без тога они не могу да чекају да, ко зна кад, наиђе неки брод и избави их. Морају да се врате у чамац и отплове даље.
    Истог часа ухватила га је паника. Чамац није видео откако се пробудио. Грозничаво је прелетео погледом по обали, али чамца није било. Мастерс је зарио главу у шаке и заплакао. Никад се није осећао тако беспомоћним...
   Током следеће недеље нису се усуђивали да било шта с острва ставе у уста, а бактерија је, како је изгледало, потаманила и рибе у близини обале. Једини могући извор хране биле су птице које нису слетале на острво јер их је, вероватно, нагон опомињао да је загађено. Проблем лова био је решен кад је Крис међу металним баракама нашао сандук с пушкама. Био је отворен и оружје у њему још је било премазано заштитном машћу. Поред њега стајао је сандук с муницијом.
   Тога дана, после бројних промашаја, Мастерс је најзад погодио једну птицу у крило. Али, Бејли није успео да је ухвати пре него што је пала на тле, а тада се више нико није усуђивао да је дотакне. Још једанпут је Бил погодио, а Крис промашио.
    Четврти покушај је ипак успео и троје бродоломника имали су те вечери први оброк откако су исцрпли залихе из чамца за спасавање – пресног галеба. Ујутру их је пробудио пљусак, па су, лежећи отворених уста, некако утолили жеђ.

Средином друге недеље Мастерсу је било доста чекања. Почео је да тумара унаоколо тражећи материјал од кога би направио сплав. Али, све што су Британци оставили за собом било је од метала. Најзад је у очајању одлучио да покуша нешто што није имало готово никаквих изгледа да успе.
   Из оружарнице је изнео две старе артиљеријске гранате намењене тенковима који су некад чували острво. Захваљујући свом војничком искуству, умео је да активира гранате. Поставио је детонаторске игле у главе граната, а затим се измакао и почео да баца камење на њих. Надао се да ће експлозија бити довољно снажна да привуче пажњу неког брода.
   Први део плана је успео – гранате су експлодирале. Међутим, у близини очигледно није било брода пошто нико није дошао у помоћ. Ипак, експлозије нису остале без последица: избациле су на површину неколико добоша са смртоносним бактеријама који су били закопани у земљу. Чувши детонације, Бејли је дотрчао.
    – Јеси ли луд? – узвикнуо је кад је угледао добоше. – Решио си да нас побијеш. Шта би било да је неки добош пукао?
   – Немој ту да стојиш као будала! Ако желиш да се ишчупаш с овог проклетог острва, помози ми! – добацио му је Мастерс.
     Бејли је за тренутак оклевао, а онда се придружио Мастерсу. Пошто су докотрљали четири добоша до обале, Бил је отрчао до напуштеног логора и вратио се с великом плочом од таласастог лима која је некад служила при конструкцији барака. Бацио је то на песак, поново отрчао и сад се вратио са шаторским крилом и клупком жице. Рекао је Бејлију да потражи нешто што би могло да послужи као јарбол и почео да гради сплав.
   Плочу која је имала да служи као платформа жицом је причврстио за четири добоша-пловка. Ускоро се појавио Бејли, носећи преко рамена металну полугу од око три метра. Мастерс је један њен крај протерао кроз плочу и помоћу жица учврстио је у усправан положај, а онда од шаторског крила начинио примитивно једро.

На сплаву је било места само за једну особу. Крис је одбио да остави жену саму, па је тако Мастерсу пало у део да покуша да исплови и нађе помоћ. Морао је, пре свега, да надмудри ћудљиве приобалне таласе који га раније умало нису усмртили. Дубоко удахнувши, гурнуо је сплав у воду и загазио до појаса. Лако је одолео првом налету воде, а и другом.
    Изненадни џиновски талас заклонио му је хоризонт. Мастерс је сачекао да му се приближи, а затим се отиснуо на њега. Јашући тако на око шест метара изнад нивоа обале, знао је да долази пресудан тренутак. Требало је да склизне низ талас кад овај запљусне обалу. Најмања грешка – и његов сплав биће бачен назад на обалу. Тада ће се и добоши распући и острво ће преплавити милијарде бактерија.
   Страх му је нагризао стомак док се припремао да изведе главни маневар. Чекао је да врх таласа почне да се преклапа, а онда је махнито завеслао кратком даском од разваљеног сандука с оружјем. За тренутак је био готово сигуран да је погрешно прорачунао и да га вода носи натраг. А онда је сплав почео да клизи низ талас. Још четири пута је Мастерс морао да изведе овај маневар док није прошао узбуркано приобаље. После тога остало му је само да плови док га неко не нађе или док не умре.
   Два дана касније приметио га је патролни хеликоптер Британске морнарице. За дивно чудо, прегледом је установљено да нико од троје (не)срећника није заражен .

Број: 3638 2021.
Аутор: З. П.