Филозофске тајне нашег тела

ЊИХОВА ВЕЛИЧАНСТВА – ПАЛАЦ И НОС

Све што је овде написано може да се назове физиологијом филозофије. Многе, наоко апстрактне ствари као што су то бројеви или слова, условљене су обликом нашег тела, а нарочито шаке као основице цивилизацијског напретка.

Није претерано рећи да нас је човеком начинио – палац. Животиње које одликује извесна, често врло надежна интелигенција, као што су то делфини, према многим природњацима нису напредовале због тога што немају прсте и нарочито раздвојен један прст који омогућава хватање предмета.
   Није само постојање разних дугуљастих ствари: нити, гајтана, федера, па и шпагета, диктирано чињеницом да је људска шака приправна за такозвани „пинцетни” хват, већ је и облик слова, свих језика без разлике, одраз чињенице да нам палац омогућава тачно држање писаљке, односно, у источњачкој графици, четкице.
   Од јапанске калиграфије четкицом, преко старих микенских слова, староегипатских пиктограма, грчког алфабета, до савремених писама, све фонеме показују исту заједничку струнасту или листасту грађу. Једноставније речено, готово сва слова на свим језицима прошлости и садашњости састоје се од „постоља” слова, „врата” слова и „круне” слова, а све ово омогућава нам наша шака с одвојеним палцем.
   Шта би се десило када бисмо имали пет прстију на шаци, али тако да ниједан није раздвојен као палац? Једноставно, не би било цивилизације какву познајемо. Не би било ничег што би требало да се обухвати шаком, не би било каблова, не би било квака на вратима, ножа, виљушке, кашике, одвијача, нити иједне друге алатке какве познајемо. Најкраће речено, не би било ничега што подразумева дохват. 
   
Шта би се догодило када бисмо уместо четири спојена прста имали само три, па тако на обе шаке заједно имали само осам прстију? То би без икакве сумње имало далекосежне последице на наше бројање. Најједноставније речено, бројали бисмо: један, два,три, четири, пет, шест, седам – десет! Број десет врло вероватно се не би звао десет, него осмет. Замислите само: у том случају не би постојали бројеви осам, девет, па и десет. У првој следећој десетици бројали бисмо: једанаест, дванаест, тринаест, четрнаест, петнаест, шеснаест, седамнаест, дваосмет. У трећој, зна се: двадесет један, двадесет два… и тако даље до триосмет.
   Прва заокружена стотина не би имала 100 бројева, него 80 и звала би се можда осамстина. Следећа стотина звала би се двосамстина, па трисамстина (слово „о” у речи триосамстина вероватно би испало), па даље четирисамстина, али у наставку поново петосамстина, и тако даље.
    Какве би ово само последице имало на наш живот! Прво, просечно не бисмо живели 80 година, него 100 година, односно, како бисмо у том случају звали: осамстину година! У време социјализма не би се правили „петогодишњи”, него „четворогодишњи” планови привредних реформи. Председници би се у појединим земљама бирали на четири године (тамо где се сада бирају на пет), али у већини земаља на три уместо на четири године, што би можда допринело динамици политичког живота.
   Када би неко погледао календар? Ту би тек било циркуса. Век би, наравно, имао осамдесет година, те би од наше нулте године, односно од рођења Исуса Христа са осам прстију протекло не 20 векова и 20 година, већ 25 векова и 2,5 године, односно живели бисмо у 2525. години! Представа о повратку Христа на Земљу након 20 векова (неостварена, дакако, то сада знамо), преобратила би се вероватно у његов најављени повратак након 25 векова!
    Било како било, данас бисмо живели у двадесет шестом веку! Какав футуризам.

 

                                             Трепавице Мерилин Монро

    Хајдемо да се нашалимо па да замислимо супротну могућност: немамо ни осам ни десет прстију на две шаке, него дванаест! Дакле, шака нам изгледа овако: одвојен палац и још пет спојених прстију. Како бисмо у том случају бројали?
    Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет – па нови број за једанаести прст, да га назовемо дипет – и на крају декадни број од дванаест чланова, њега можемо да назовемо туцет! Ко каже да декада од туце бројева не би била схваћена као основица природног поретка? Па зар мислите да бисмо имали посебну реч за дванаест – туце – да овај број нема неку посебну важност? А шта ако су најављени антички ванземаљци имали дванаест прстију на две шаке, те смо зато у језицима задржали посебан број за 12. Туце на српском, dozen на енглеском, docena на шпанском?
    Но, манимо се шале. Како би изгледала стотина година? Она би се вероватно звала туцина и имала би 120 година! У ком веку бисмо сада били од рођења Исуса Христа са дванаест прстију? Наравно, у седамнаестом! Тачније речено, живели бисмо 1699. годину!
    Хвала богу да ипак имамо десет прстију, те све изгледа далеко једноставније!
   А сад да се окренемо лепоти људског тела. Ни она није богомдана. Идеал привлачности и овде је обликовала нужда. Замислите када бисте неком изван земаљске културе покушали да опишете људско лице. Па кренете овако: то је једна овална површина на којој преовлађује израслина са две рупе изнад које се налазе два водњикава мехура која зовемо очи из којих вире длаке, које невероватно узбуђују мушкарце, а зовемо их трепавице… Ово свакако не би био добар почетак да ванземаљац замисли Мерилин Монро у свом њеном сјају.

                                                Западе ми у душник!

   Каже се да мајка природа ни у чему није погрешила и да је еволуција направила савршене телесне системе животиња и људи. Ипак, један детаљ на нашем телу – који никако није без естетских последица – привлачи пажњу као несавршен. То је, погађате, спој дисања и гутања, односно укрштање једњака и душника. „Удри га јако по леђима”, често чујемо за столом, „запао му залогај у душник”!
   Одиста, зашто су системи гутања и дисања тако неугодно укрштени и зашто је мајка природа допустила да душник који не подноси ни најмању мрвицу на дисајном путу буде свакодневно толико близу хране?
   Ово је – ако могу да будем адвокат мајке природе – учињено из само једног разлога, да би се нашем телу дао резервни дисајни пут у случају запушења носа. Колико је то потребно знамо сви барем једном током зиме када нам се носнице запуше као да је неко ставио чепове у њих. У том тренутку велика уста са промером, можда и десет пута већим од носница, последњи су спас. Е, зато се злопатимо са храном и зато нам бар једном недељно нешто западне у душник.
   У реду, нећемо тако. Хајдемо да раздвојимо дисајне од прехрамбених путева, па да нам за дисање остану само носнице. У том случају природа би морала да нас обезбеди знатно већим носем. Претпоставимо да би тада отвори за дисајне путеве морали да буду сваки по пет пута шири. Замислите такав нос. Уместо два квадратна центиметра (лево и десно) имали би по седам-осам квадратних центиметара отвора с обе стране носне кости.
   Хајдемо да замислимо најлепше жене новије историје са таквом носином. Споменута Мерилин Монро, па Елизабет Тејлор са носом који заузима пола лица, па Викторија Бекам са изразитим носем, Шерон Стоун, Шарлиз Терон, Скарлет Џохансон, Пенелопе Круз са позамашном квргом и две огромне носнице, и код нас Наташа Нинковић, Наташа Тапушковић и Јована Јоксимовић... Ту можемо додати и мушке лепотане, рецимо, Бондове. Пирс Броснан излази из заклона, а прво угледате нос велик као дуња, Данијел Крејг трчи за негативцем по крановима и како скочи с велике висине на неки кров, прво удари носем о тле…
   Ту би било потребно доста времена да ово постане идеал женске, а богами и мушке лепоте.
   Све ово упућује само на једно: нема природних ствари. Следећи пут, зато, кад помислите да писањем, бројањем или лепотом владају неки универзални омери, питајте своје тело да ли је баш тако.

Број: 3552 2020.
Аутор: Александар Гаталица
Илустратор: Растко Ћирић