ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

НЕМА ПРЕДАЈЕ!

За неколико сати Верна је два пута умирала. Два пута је линија на апаратима постала равна. Лекари су једва успевали да је врате у живот.

Четрдесетчетворогодишња Верна Марцо пробудила се тог 18. марта 2017. године у четири сата ујутру. Тачније, пробудио ју је стравичан бол. Лек који је попила није имао никакав учинак. Урлала је, превијала се. Толико да су цимери одлучили да не чекају Хитну помоћ, већ да је одвезу у најближу болницу у Калгарију, у Канади.
   Чим су стигли, рекли су лекарима оно што су знали о њеном здравственом стању. Имала је цисту на јајнику, већ годину дана живела је са тим. На снимцима су открили да је циста порасла до величине овеће поморанџе. Најгоре од свега било је то што је бол који је трпела, праћен високом температуром, указивао на то да је циста пукла. Дежурни лекар предложио је да се извади материца. Верна је само желела да бол што пре умине. Успела је само да прозбори:
   – Вадите је!
   Ујутру се већ опорављала на интензивној нези. Али нешто није било у реду. Температура никако није спадала, док јој се стомак надуо. Када је лекар Пол Макбет стигао у своју смену, прошао је кроз цео њен картон. Операција коју је прошла прилично је рутинска, ништа не би требало да пође по злу. А нешто је очигледно пошло.
   Када су Вернину сестру увели у собу, једва ју је препознала. Иначе ситна жена сада је била трипут већа. Толико је била надувена. Притисак јој је био низак, такође и кисеоник у крви, па су је прикачили на вештачка плућа. Лекари су је увели у вештачку кому, како би се тело макар мало одморило. Дали су јој велике дозе антибиотика, како би се изборили с могућом заразом.


Болесница је очигледно упадала у шок, само што лекари нису могли да открију који је у питању. Макбет је испитивао Вернину сестру. Да ли је негде путовала? Да ли је била алергична на било шта? Да није претерала с неким дрогама? Да ли је било сличних случајева у породици? Одговор на сва питања могао је да се сажме у две речи:
   – Не, напротив!
   Стање јој се није побољшавало. Осамнаест сати пошто је примљена у болницу, обистинили су се Макбетови најгори страхови. Верна је добила сепсу. Нико није знао како је бактерија доспела у тело, да ли у болници или на неком другом месту. Макбет је савршено знао шта следи. Тело одолева око дванаест сати, а само половина њих успе да преживи. Одлучили су да је и даље држе у коми. Мораће да смање дозе седатива, да притисак не би додатно пао. Почела је борба с крајње неизвесним исходом.
  За неколико сати Верна је два пута умирала. Два пута је линија на апаратима постала равна. Лекари су једва успевали да је врате у живот.
   Коначно, Макбет је смогао снаге да разговара с Вернином сестром. Објаснио јој је да су предвиђања црна. Питање је сата када ће тело да се преда. Они ће чинити шта могу, али би било добро да се породица припреми на најгоре.
  Верни су отказали и бубрези. Појавили су се угрушци крви у плућима и капиларима. Макбет је целу ноћ провео поред Верниног кревета. Ујутру је објаснио породици да је вероватноћа да преживи следећи сат врло, врло мала. Све заједно, има мање од десет одсто шанси да преживи.
   Ипак, Верна је успела да преживи тај дан. И следећи. Петог дана од прве операције породица је примила лоше вести. Ноге и руке јој полако одумиру. Мртво ткиво може да поспеши и убрза ширење отрова по целом телу. То ће сасвим сигурно да је убије, осим ако се не предузму корените мере. Утом су и Верну пробудили из коме. Оставили су је да се мало одмори.

Неколико сати касније, око њеног кревета окупило се мноштво. Лекари, родбина, сви су били ту. Макбет јој је предочио два сценарија. Или ће да јој ампутирају удове или ће брзо да буде мртва. Трећа могућност једноставно не постоји. Верна је размишљала неколико секунди. Онда је климнула главом. Потом још једном, за сваки случај. Прикаченој на апарате, учинило јој се да не виде њено одобравање. Нешто касније поново су је успавали.
   Дошла је себи 4. априла. Била је сама у соби. Погледала је надоле. Видела је замотану и краћу десну руку. Леве уопште није било. Поглед јој је даље склизнуо, само да би видела неке неодређене облике испод болничког ћебета. Тамо где су биле ноге није било ничега. У тренутку јој је позлило. Помислила је да ће да се онесвести. Некако се одржала при свести. Молила је Бога да умре одмах, да се не мучи. Ипак, како су сати пролазили, схватила је да Бог има неке друге планове за њу.

Сутрадан је у собу нагрнула њена породица. За њима и психијатар и социјални радник. И данима је нису напуштали, на смену. Причали су, заговарали је, чак и певали заједно. Неко је стално морао да буде уз њу. Зидове собе облепили су фотографијама догађаја које је посебно волела. Трудили су се да у њој виде победника, преживелог, а не некога ко изазива жаљење.
   Мало-помало, Вернино тело почело је да се опоравља. Коса јој је поново израсла. Крвни угрушци су нестали, разбијени су. Чак су и бубрези прорадили, колико-толико. Јетра такође.
   Неколико недеља касније испоставило се да ампутације нису готове. Хирург који их је извео морао је да настави. Уследиле су још четири операције у мају. Десна рука додатно јој је скраћена, тек нешто испод лакта. Десна нога до изнад колена.
   Верна је изнова морала да учи како да једе, иде у тоалет. Чак и како да спава. Осећала се као да је беба. Тада су стигле и протезе, да одмене ноге. Ходање на њима захтевало је потпуну усредсређеност. Стално вежбање. Није била свесна да је потребно толико труда да би научила да стоји. Али није одустајала. Решила је да прохода до лета.


Ипак се мало одужило. Рука од фибергласа стигла је тек током августа. Ваљало је привићи се на нову протезу. Импулси су се путем мишића преносили до шаке. Тако је Верна могла да отвара и затвара шаку само ако би помислила на то. Коначно је могла самостално да једе. Да опере зубе. Пало јој је на памет да би сада могла да опљачка банку. Кад већ не може да остави отиске прстију.
   Привикавање на живот са протезама ишло је споро и мукотрпно. Верна није одустајала. Тако се у марту 2018. године, тачно на годишњицу одласка у болницу, пријавила на трку од пет километара у Калгарију. Трка се одржавала у току лета.
   Дан пред трку стигла јој је нова протеза за десну ногу. Ненавикнута на њу, једва је ходала. Бол је био неиздржив. Ипак, није желела да одустане. Сестра ју је подржавала, нудила се да је превезе целом стазом у колицима. Верна је пристала.
   Сутрадан се нашла на старту. Сестра јој је и даље нудила колица, али је Верна одбила. Покушаће да хода, ионако не може да трчи. Па колико издржи. Прошла је кроз циљ, пешке, праћена аплаузима. И попела се на победничко постоље.

Број: 3543 2020.
Аутор: Н. Б.