С ОКРАЈКА РАТА

НЕБЕСКО ПИВО

Убрзо после почетка искрцавања у Нормандији Савезници су се суочили с неочекиваном невољом. Војницима је понестало окрепљујуће текућине.

У зору 6. јуна 1944. године огласили су се топови са бродовља укотвљеног пред обалом Нормандије. Гранате су почеле да разарају Хитлерову „Тврђаву Европу”. Летели су комади обалских утврђења, па и грађевина из дубље позадине. Пешадинци САД, Велике Британије и Канаде укрцавали су се у десантне чамце. Тек када су се нашли надомак плажа Нормандије, схватили су да артиљерци нису баш завршили посао.
    Места искрцавања, поготово плажа Омаха, претвориле су се у кланицу. Митраљези су косили из утврђења на обали. Савезнике је напредовање стајало много времена, још више жртава. Тек када су ова утврђења уништена, могло се даље. А ваљало је искрцати и остатак борбених снага. За њима и оних неборбених: интенданата, штаблија, механичара. Започела је Битка за Француску, која је трајала месецима. Како су борбе потрајале, то су линије снабдевања Савезника биле све развученије. А војници су врло брзо приметили највећи недостатак. Нису добијали пиво.
   После Дана „Де” било је тешко да се војницима на првој линији доставе и основне намирнице. А о пиву нико није размишљао. Било је негде ниско на листи приоритета. Макар интендантима. Војницима у борби та течност била је врло високо на списку, одмах после муниције и цигарета. Природно, владе и министарства рата нису се превише обазирали на жеље оних из рова. Они ваљда знају шта њима највише треба. А то није био алкохол.

Бурад у резервоарима

   Кад су већ остали без подршке из позадине, војници су морали сами да се сналазе. Убрзо су се окупиле мале јединице чији је задатак био да крстаре у близини бојишта и добављају вино, пиво, жестока пића. Шта год могу да нађу. Наравно, у тајности. Ако би их открили, на војном суду би њихова делатност била изједначена с пљачком. Војна полиција и тужиоци тешко би прихватили изјаву да је сва роба поштено плаћена. Процветала је и црна берза.
   Овакви подухвати могли су да смире део јединица, макар накратко. Ипак, у Краљевском ваздухопловству (РАФ) имали су другачије замисли. Њима је пиво било део следовања, начин за опуштање после тешких борбених летова. Требало им је пиво, а имали су среће да су неке британске пиваре биле вољне да пиво поклоне војсци. Тако је пивара „Хенегер и Констебл” поклонила огромне количине пива за војску, само га је требало некако пребацити у Европу. Зато су га испоручили у РАФ. Ови су мислили, мислили, и на крају смислили.
   Укључени су пилоти, механичари, па и понеки инжењер. Тако је направљена „модификација XXX”, једна од многих на авиону „спитфајер”. Само, ова је већ именом обећавала нешто другачије од редовних побољшања борбених или летачких способности. Три икса била су ознака за алкохолна пића.
   Први су на замисао дошли пилоти који су летели на „спитфајерима Мк IX”. Ови су под крилима имали носаче за бомбе или додатне резервоаре. Неком је пало на памет да би могли да се употребе за пренос пива. Далеко је Француска.
   Први део задатка на својим плећима, заправо на својим шакама, изнело је земаљско особље. Имали су да изрибају и дезинфикују додатне резервоаре за гориво. Да не остане ни трунка, која би, не дај Боже, могла да поквари пиво. Користили су чак и врелу пару, као да је реч о хируршким инструментима. Потом би резервоаре напунили пивом из бачви тек  приспелих из пивара. У сваки би стало око 170 литара пива. Сваки „спитфајер” преносио је у једном лету готово 350 литара право на фронт.
  Ова преправка на авионима сматрала се полузваничном. Заправо, до команде РАФ  доспела је фотографија која приказује претакање пива из бачви у резервоаре, док се пилот одмара на крилу авиона. Иако је ово званично био прекршај, нико се није усудио да реагује или случајно похапси одговорне.

Пивска мисија

   Како је на бојишту расла потражња за пивом, то се испоставило да капацитети „спитфајера” ни изблиза нису довољни. „Хокер тајфун” могао је да носи већи терет. Убрзо је и он преправљен у носач пива. Ипак, ово није било широко прихваћено, зато што су Енглези избегавали да користе „тајфуне”. Неискусни амерички пилоти врло лако би помешали овај авион на небу с немачким „фоке вулфом 190”. Резултат су били напади америчких „тандерболта” на енглеске „тајфуне”. Један енглески пилот доживео је два таква напада у једном дану. Несрећа је била у томе што је био на „пивској мисији”, па је резервоаре морао да испусти изнад Ламанша, како би могао да маневрише и избегне пријатељску ватру. Ово није смело да се понови.
   Брзо се појавила још једна невоља. Иако су механичари изрибали резервоаре, пиво би попримило укус метала. Понекад би имало и овлашну ноту горива. Било је време за нове преправке.
   Инжењери су добили нову забаву. Морали су да преправе носаче на крилима, за нови терет. Овог пута праву бурад с пивом. То је спречавало незгоде у ваздуху, непријатне сусрете, пошто би пилот издалека видео шта то виси под крилима „спитфајера”. Да би бачве биле аеродинамичне, уграђивали су им металне носеве. Постојала је само још једна  тешкоћа. Бачве су биле мање запремине од резервоара, али, како је пиво имало неупоредиво бољи укус, никоме није било тешко да прелети још неколико кругова и надокнади количину. Да се не помиње што би на фронт стигло фино охлађено, после лета над Ламаншом.

А порез?!

   За трик Енглеза убрзо су сазнали и Американци. Мало су се бавили индустријском шпијунажом по аеродромима. Некако би залутали баш тамо где се „спитфајери” преправљају, имали су нека посла баш на тим деловима аеродрома. Памтили су, па покушавали да примене исте или сличне преправке на својим авионима. Када је ствар легла, пиво прелетело на европско копно, ствар су дигли на нови, виши ниво. Ламанш су прелетали и свакојаки кремови и сладоледи. 
   Ова пивска линија није могла да траје довека. Када се ствар рашчула, пиваре су почели да походе британски порезници и цариници. Упозорили су их да крше закон. Иако је пиво бесплатно, порезе морају да плаћају. А цариници су се обрушили на слање у Француску, то јест, избегавање плаћања извозних дажбина. Није помагало ни позивање на ратне напоре. Суочени с претњама затварањем, пивари су морали да заврну славину. Река пива престала је да тече ка аеродромима. Био је то крај „модификације XXX”.
   Срећом, влада САД донела је уредбу да пет одсто годишње производње пива мора да буде испоручено јединицама у иностранству. Она се тицала свих дуготрајних пива, као и  оних која су прављена за извоз. Британцима су помагале пиваре у ослобођеним деловима Француске. Повећале су производњу и Савезницима испоручивале колико год да им је пива затребало. Све за фронт, све за победу!