Најстарији слаткиш на свету

МЉАЦ ЗА АКАДСКОГ КРАЉА

Слаткиши су кроз повест били реткост и ствар престижа, намењени само краљевима и повлашћенима

Мерсу је прва јасно документована, а вероватно и најстарија посластица у људској повести. Његово порекло води нас у древну Месопотамију, на подручје данашњег Ирака и Сирије, где су први рецепти за припрему мерсуа нађени на клинастим плочама које су старе више од 4000 година. Назив „мерсу” највероватније потиче од акадске речи marāsu − мешати, што има смисла с обзиром на то да је ова посластица садржала више састојака.
   Археолози су открили ове плоче у древном граду Мари, а на њима се помињу састојци који су достављани на двор за припрему мерсуа за краља Зимри-Лима, владара из 18. века пре наше ере. Посебни посластичари били су задужени за прављење овог колача за владарске прославе и обреде, што показује да он засигурно није био свакодневна храна, чак ни на двору, већ посластица за светковине са верском улогом.
   Често је припреман у храмовима, као жртва која ће бити принета боговима, а састојци попут урми означавали су плодност, живот и изобиље. Остали састојци мерсуа вековима су се мењали, али археолошки налази наводе главне састојке који осим урми укључују и смокве или грожђице, пистаће или друге орашасте плодове, брашно, прочишћени бутер или уље, мед и зачине попут кима или коријандера.
   Занимљиво је да се у неким записима рецепта за марсу на клинастом писму помињу и бели и црни лук, што показује да се у древној месопотамијској кухињи нису стриктно раздвајали слатки и слани укуси.
   Иако тачан изглед и рецепт нису са сигурношћу утврђени, истраживачи гастрономије сматрају да је мерсу највероватније био мали колач или пециво пуњено урмама и орасима, куглице од урми и ораха или пљоснат колач са слатким надевом. А савремени рецепти и реконструкције подсећају на блискоисточне посластице попут ma’amoula или урминих колачића.

Био омиљен више од 1500 година, од сумерског доба те даље кроз касније вавилонске и асирске цивилизације, што указује на његов значај у древној гастрономској баштини. Људи су и пре више хиљада година имали развијене и прилично истанчане укусе и кулинарске обичаје комбинујући воће, орахе, зачине и мед. Мерсу је осим тога имао и важну културну улогу, јер је био повезан са светковинама, обредима и краљевским гозбама, а његово дуготрајно постојање у записима на глиненим плочама писаним клинастим писмом указује на распрострањеност и значај ове посластице. Данас овај колач поново направљен на основу превода древних записа пружа јединствен увид у свакодневни живот, прехрамбене навике и обредне обичаје древних становника Месопотамије. Истовремено показује и да су људи од самих почетака цивилизације тежили мешању различитих укуса и текстура.