Месец на длану

ЛУНА БРЖА ОД АПОЛА

Мало се зна да су Совјети пре Американаца стигли на површину Земљиног сателита

После смрти неприкосновеног совјетског вође Јосифа Висарионовича Џугашвилија, познатијег као Стаљин, 5. марта 1953. године уследиле су борбе за наследника. Као победник изашао је Никита Сергејевич Хрушчов, који се обрачунао са супарницима, понајпре свемогућим шефом тајне полиције Лаврентијем Беријом. Стручњаци из иностранства нису веровали да ће Хрушчов да напусти курс који је заузео Стаљин, тим пре што је сматран његовим верним следбеником. Напослетку, преживео је чистке тридесетих година. Зато је и изненађење било веће после чувеног „Тајног реферата” 1956. године којим је одбацио Стаљинов култ личности, а уједно оптужио претходника и за стравичне злочине.
   Слични земљотреси спремали су се и на спољнополитичком плану. Прогласио је „миран суживот” са САД. Дивио се америчком председнику Двајту Ајзенхауеру, кога је називао „човеком мира”. И поред тога, као бомба је експлодирала вест да ће септембра 1959. године премијер СССР посетити Вашингтон. Историјска посета, нема шта.
   Тог 15. септембра на путу с аеродрома до Беле куће постављен је шпалир. Хрушчов и Ајзенхауер возили су се у отвореном аутомобилу, махали посматрачима. После изјава, домаћин је госта повео у разгледање Беле куће. Испоставило се да Хрушчов није дошао празних руку. Уз осмех, уручио је Ајзенхауеру лоптасти предмет, с урезаним српом и чекићем. Била је то копија исте такве кугле у сонди „Луна 2”. Заправо, прва свемирска летелица која се само дан раније спустила на површину Месеца.

Кад Енглез потврди

   Осим трке у наоружању, углавном оном атомском, две суперсиле тад су већ биле и у трци  за свемир. Било је то углавном питање престижа. Совјети су повели на самом почетку. Већ 1957. године лансиран је први вештачки сателит, „Спутњик”. Само, постојале су многе тешкоће. Научници, како совјетски тако и амерички, били су убеђени да ће тешко било шта моћи да се спусти на површину Месеца. Мислили су да је терен превише мек за слетање свемирске летелице. Постојао је страх да ће површина Земљиног сателита бити прекривена неком врстом дубоког живог блата. А та материја свакако би прогутала све  што на њу слети. Постојале су и сумње у радиоактивни појас и јако магнетно поље.
   Зато је 12. септембра 1959. године ка Месецу упућена летелица „Луна 2”. Путовала је два дана, да би се 14. септембра сручила на површину Месеца брзином око 12.000 км на сат. Било је то нешто после поноћи, по московском времену.



   Совјетски свемирски програм од самог почетка био је у строгој тајности. Уосталом, било је то уобичајено и за много мање важне државне подухвате. Зато је и наишло на чуђење то што су податке о лету пружили знаменитом британском астроному Бернарду Ловелу. И то оне најважније, укључујући и трајекторију. Иначе би им вести о „Луни 2” на Месецу вероватно отписали на пропаганду. Ловел је успех мисије потврдио странцима, иако су ови првобитно оспоравали подухват. Њему нису могли да противурече. А на основу резултата мисије „Луна 2” и огледа који су том приликом изведени научници су стекли увид у геологију Месеца. Показало се да нема значајног магнетног поља, а још мање оног радиоактивног појаса од кога су сви страховали.
   На основу мисије „Луна 2” научници обе стране донекле су могли да проучавају топографију Месеца. Уследио је још један, можда најважнији закључак. Независно једни од других, и Совјети и Американци су схватили да би такозвани „посредни лет”, с лунарним модулом, био много лакши него што је директно слетање на Месец.
   Тако је, како наводи „Би-Би-Си”, већ 1961. године инжењер Насе Џон Хуболт предложио решење. То је био „Лунарни орбитални рандеву”. Матични брод кружио би око Месеца, а од њега би се одвојила мања летелица, која би се (вероватно) успешно спустила на површину. Та летелица носила би посаду. Тако би се уштедели време и гориво, а сам поступак био би много једноставнији, пре свега за космонауте на којима је лежала одговорност за успех мисије. Свакако би лакше спустили малу летелицу него огроман брод.

Бесомучна трка

   Нови ударац за САД уследио је већ фебруара 1966. године. Летелица „Луна 9” прва је меко слетела на Месец и прва фотографисала његову површину. Два месеца касније уследила је и мисија „Луне 10”, која је прва ушла у Месечеву орбиту. Ова је донела још важних открића. Било је ту извештаја о саставу тла, као и о појави микрометеорида, сићушних честица стена које путују кроз свемир великим брзинама, а озбиљна су претња за истраживање. Могу да угрозе и летелице и космонауте који би се једном нашли на површини Месеца. Тамо нема атмосфере, камење слеће неометано, па је постојала бојазан да би космонаути лако могли да се нађу у нечему што врло подсећа на кишу метака.
   И поред ових успеха, совјетски свемирски програм почео је да каска за америчким. Долазило је до сталних натезања с вођством државе, које није увек имало разумевања за огромне трошкове. Ваљало је стећи предност над војском, којој је најважнији био развој интерконтиненталних балистичких ракета, у склопу доктрине нуклеарног одвраћања. На „Би-Би-Сију” наводе речи Сергеја Хрушчова, сина Никите Сергејевича, инжењера аеронаутике, који је тврдио да је програм био знатно више децентрализован него у САД. Американци су се усредсредили само на програм „Аполо”, док су Совјети радили на више страна. Било је разних дизајнера који су се такмичили. На све то, главни инжењер за свемирски програм Сергеј Корољев изненада је умро, јануара 1966. године. Зато су знатно закаснили за Американцима, па су своје програме за спуштање људи на Месец почели тек 1964. године. Већ 21. јула 1969. године испоставиће се да је тих неколико година заостатка ненадокнадиво. Американци су већ скакутали по Месецу.

   Ипак, у СССР нису имали намеру тек тако да одустану. Тако је 13. јула, три дана пре лансирања „Апола 11”, ка Месецу полетела „Луна 15”. Требало је да сонда послужи за скупљање узорака тла на Месецу, а вратила би се пре „Апола 11”.
   У орбиту Месеца ушле је четири дана касније, 72 сата пре „Апола 11”, али се слупала о површину. Свега неколико стотина километара од места оног Армстронговог малог, а великог корака.

Број: 3522 2019.
Аутор: Н. Баћковић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић