За читање и уживање / Артуро Соуто Алабарсе

КОЈОТ 13

Сунце се спуштало испод хоризонта, порубљујући ивицу пустиње линијом љубичасте ватре. Налети јаког ветра подизали су вихоре прашине с равнице. Венера је сијала у свом тамном кутку неба, a пастир Хуан пребирао је меланхолични ритам по напетим жицама гитаре док се уморни коњ вукао за њим. Шешира забаченог на теме, погледа упртог у прашњаве узде, певушио је тугаљиву песму равнице. С времена на време, у паузама мелодије, почео би усамљенички монолог. Тринаест сати на коњу, јашући за трагом невидљивог стада, тринаест сати по равници, тринаест сати прашине и зноја. Лутајући безграничном усамљеношћу, изгубио је додир са животом. Душа му се сушила попут лешника, кожа му се претварала у камен.
   Докле поглед допире, видео је само небо и земљу који се на хоризонту спајају крвавом линијом. У ово доба камење је исијавало топлоту, пепељасте сенке кактуса издуживале су се у бесконачност. А пастир Хуан, полако јашући ка тим даљинама, грчевито се држао за песму као за драгу. Ветрови су почињали да као трубе звиждућу звуке ноћи и смрти, страх и сујеверје подмукло су му се увлачили у срце. Али, његов је био заузет. Без журбе је ишао ка једном месту. Вођен поветарцем, њушкао је ваздух, пратећи мирис мртвог меса.

Небо се замрачило. У даљини се појавио Млечни пут као роса свемира. Неколико минута касније угледао је бескрајну жичану ограду, прашњаву челичну границу пустиње. Хуан се зауставио неколико метара од ње. Завршио је с песмом и непомично се загледао у бодљикаву жицу. Коњ је рио по тврдој земљи, а његов се јахач, увијен у спарни ваздух трулежи, осмехивао док је бројао којоте. Било их је дванаест. Дванаест којота висило је с ограде.
   Прекрштених шапа, укочених репова, глава положених на груди, мале животиње су трулиле на пустињском сунцу. Њушке им прекривене осушеном крвљу. Изгледали су као страшила или заставе на ветру, који се играо њиховим осушеним крзном. Мигољили су се, померали и те назнаке живота у мртвим телима биле су сурово ироничне.

Пастир Хуан имао је велике, жуљевите руке, прљаве нокте и здепасте прсте. Кроз дланове су му пролазиле грубе нити ласа, животињске коже, танин. Његове руке жигосале су свиленкасту длаку стоке и после мирисале на спаљено месо. Грубе и испуцале, доносиле су бол небројеним животињама. Зато је стекао способност слепог насиља, нему тврдоглавост, прастаро једноумље четвороножних животиња. И свет пастира Хуана, који је сам тумарао изгубљен по пространствима, био је толико мали да би могао да му стане у шешир: дуван, пиће, мисли. Све остало било је само застрашујуће, претеће пропитивање.
   Тог дана дошао је издалека да преброји којоте, своје непријатеље. Он их је ловио замком и пушком, сурово жртвујући оне које ухвати као пример осталима. Качио их је на оштре бодље ограде. Крв им је у црним потоцима текла низ жицу, а њихове сенке, које баца љубичасто светло вечерње звезде, прошарале су пустињу смрћу.
   Али, Хуан, који је причао сам са собом, смејао се, претио, клео, волео би да види тринаест којота на тој суровој огради. Највећи, најстарији, Којот 13, препредени, опрезни, пркосни, увек би му побегао. Из ноћи у ноћ, сакривен у бодљикавом жбуну, у сувој трави, у неком делу протраћеног камена, завијао је на месец. А Хуан га је, дрхтећи од хладноће у ћебету, погледа упртог у звезде, слушао и чинило му се да га види. Ако би месецима касније отишао да положи рачуне свом газди, нафташу из Сан Антонија, морао би му рећи да је тај матори којот однео не једно теле.
   Пастир Хуан молио се Богу или Ђаволу да ухвати Којота 13. Гурајући последњи метак у пушчану цев, окренуо се од мучног призора, остављајући којоте да се њишу на ветру и у рићкасто крзно хватају последње зраке сумрака. Али њихова слика истрајавала је у његовом сећању, непроменљива. Могао је да види Којота 13 како виси тамо, прекрштених шапа, оклембешене главе, готов и збрисан. То га је задовољавало и испуњавало му ум, бришући све бриге, умор и усамљеност.
    Прерано је остарео због сунца, а кожа му је била ишарана небројеним бразготинама. С коцкастим лицем и животињским ликом пастир Хуан био је мешавина звери природе и пустињака. Риђа брада и избељене обрве избијале су између бора као чекиње од светлости. Његове мале очи, зенице скупљене од година гледања у Сунце, биле су сивкастоплаве, невине, а опет оштре и суве јер се једино пустиња огледала у њима.
   Равнице су коначно изгубиле сјај и светла ноћ је прекрила земљу. Пастир је сјахао и сакрио се иза кактуса. Не желећи да кресне шибицу, узео је гриз дувана. Прст му је миловао окидач и он је чекао, унапред осећајући укус задовољства.
   Мало касније, док се Месец пео својом сталном путањом, Којот 13 би се подигао на задње шапе и извио чупави врат у ноћној песми. И метак – панцирни, хитар – сасекао би урлик у грлу или у глави.

Ето шта је пастир Хуан замишљао, смешећи се у свом ћебету, чекајући у тишини. Месец се успињао, али ни трага од Којота 13. Челик пушке био је хладан у Хуановим прстима. Како је чудно што се још није појавио! Како се празном, мртвом, јаловом чини пустиња! Камен и човек, свемир и човек!
    Једна нога му је утрнула и пустио је жмарке своје устајале крви да је потпуно одузму, док му је огромна тишина обузимала душу. Није то била љуштура која се ствара споља, већ зрачење његовог унутрашњег бића, узлет свега неопипљивог. Осећао је да га нешто напушта, да његове суве кожне чизме и грубе вунене панталоне остају празне, да његово ћебе остаје шупље у крутом облику непокретне масе, фосилних остатака бића. Као осунчано камење које ноћу свемиру враћа сунчеве зраке, остао је без душе. Напрегао се да мисли, да се сети, али све што је могао да призове били су испразни блескови слика.

Артуро Соуто Алабарсе (1930–2013) био је књижевник шпанског порекла. Родну земљу је напустио због Грађанског рата кад је напунио осам година. Живео је у Белгији, Куби, САД, а након тога у Мексику, где је остао до краја живота, радећи као професор на Националном универзитету. Бавио се књижевном критиком и објављивао кратке приче, које је касније сабрао у збирку.

    Преко безбојног платна његовог ума прелазиле су чудновате, металносиве куле нафтних бушотина, горак укус пива, дебеле, меснате, бледе силуете оних који буше. Поред су прелетала нејасна стада, подижући облаке прашине, лобања телета које је у пустињи умрло од жеђи, похотна тела девојака које је некад упознавао на ободима равнице у борделима. Ипак, те слике биле су толико празне и бестелесне да му ништа нису значиле.
   Тишина је постала потпуна и пастир Хуан, дрхтећи у хладној ноћи, без душе, постао је само мрља изгубљена у самоћи. Приљубивши пушку уз колена, жвакао је горки комад дувана и чекао безнадежно, док изненада није ухватио звук кратког лавежа. То га је подигло на ноге.
   Усправљен с пушком у руци, погледао је око себе. Којот 13 је дошао. Мора да негде близу светлуцају његове мале жуте очи. Запео је пушку и пожурио кроз равницу. Лавеж се наставио. Пажљиво је пришао месту одакле допиру звукови, осетио је како му се живот враћа у тело, препознао је своје руке и велике ноге у добрим старим чизмама.

Док је оклевао и сабирао се, чуо је мучан урлик који га је довео до проређеног бусена траве. Био је то Којот 13, велик и сед, с њушком која показује беле зубе. Погурена, раскрвављених шапа и црног, отеченог, исплаженог језика, животиња је очајнички покушавала да побегне. Очи, сјајне од мржње и страха, посматрале су човека који лагано прилази.
   Којоту се длака на врату накострешила и залајао је кратко и промукло. Човек је, користећи прилику, подигао пушку и нанишанио. Животиња је умирала од жеђи. Била је сувише слаба од бола да завија на Месец. Ово је била њена последња ноћ. Пастир Хуан се насмешио. Помислио је на све разапете којоте, чак је осетио смрад њиховог гњилог меса. Стезао је прсте око обарача као да затеже лук. Тако су човек и звер стајали гледајући се нетремице неколико секунди, али пуцањ никада није погодио мету.
   Пастир се изненада предомислио и опалио у ваздух. Пуцањ је одјекнуо у огромној празнини, а којот је дахтао. Груди су му се надимале и спуштале као мехови – био је жив у том сувоњавом бусену. Човек га је погледао, рекао му неке нежне речи и отишао по воду. Кад се сагнуо да је сипа у чинијицу, животиња се престрашено повукла. Да би могла да пије на миру, Хуан се вратио свом кактусу. Умотан у ћебе, док су му звезде сијале право у чело, размишљао је како му, да је убио којота, ништа на свету не би остало да ради. Вратила би се ужасна, камена тишина коју је окусио вечерас. Заспао је срећан у својим чизмама, уљуљкан у сан тихим звуком жедног којота.
    Ето зашто је Којот 13 живео још дуго и у ноћима пуног месеца завијао без престанка и нападао стоку. Али човек никад више није осетио ону камену усамљеност и несагледиву величину равнице. И Којот 13 му је био свети, неприкосновени непријатељ.