За читање и уживање - Момо Капор

КЕВА

И они којима није мајка, зову је Кева!
   Кево, додај оно! Кево, опеглај ово! Остави, то ће после Кева!
   За оне који то не знају, треба рећи да су кеве постарије и подебље жене ниског раста (данас, нажалост, врста у изумирању) које пребивају, углавном, по кухињама, држећи попут полумитских личности на својим плећима читаву кућу, породицу, живот, свет...
   Откако их знамо, одевене су увек исто, у кућне хаљине од јефтиног тамног цица или порхета безобличног кроја: не због тога што немају шта друго, већ што им је потпуно свеједно како изгледају.
   У џеповима њихових шлафрока су разнобојне пилуле за јетру, желудац, главобољу и оне ружичасте, за висок притисак... На стубастим ногама проширених вена, ижвакане патофне од карираног филца који је већ одавно изгубио и боју и облик. Кевама ретко ко доноси поклоне. Сви знају – Кеви ништа не треба!
   Само да смо јој живи и здрави! И кад јој донесемо сто грама кафе (немлевене) ми јој је и попијемо.
   Ко има среће да у кући има Кеву, јешће најтајанственија, већ одавно ишчезла јела, за која многи данас и не знају.

Кеве су последња створења у Београду која умеју да кувају флекице са купусом, гренадир-марш или папазјанију, да не говоримо о кнедлама са шљивама или бунар-кифлама, које су то чудно име добиле по тесту што је некад морало да се држи извесно време у бунару, да накисне...
   Познато је да кеве још увек не верују куповним корама за гибаницу и да их саме „развијају” по читавој кући; чак и резанце у говеђој супи!

И поред свих научних доказа о штетности, кеве упорно дан-данас завршавају сва кувана јела запршком од брашна и алеве паприке. Оне су прави мајстори за ајвар – тај „српски кавијар” (како га је лепо описао један француски путописац), а паприке пеку по двориштима на старим лименим шпоретима.
   Донедавно, тамо су пекле и пекмез од шљива, а за време рата правиле сапун од лоја и живе соде, па га после жицом секле на коцке. Због ајвара кеве никада не бацају тегле, дунст-папир и гумице. Оне ће вам од свег срца поклонити слатко од дуња, само под условом да им после вратите теглу!
   Занимљиво, Кева ретко када једе са укућанима за столом, а опет има проблема са тежином.
   То је, вероватно, због тога што, боравећи читавог живота у кујни изнад шпорета, непрестано удише хранљива испарења, грицка и проба јела да би постигла идеалан укус.
   Кад им се разболе унуци, кеве одмах бацају антибиотике у ђубре чим оде лекар. Температуру скидају комовицом, пројиним брашном и винским сирћетом; заушке лече сланином иза ушију; за лечење употребљавају и „маст (пропуштену) кроз девет вода”, а у орману чувају читаву збирку чајева. Бели слез, камилица, жалфија, нана, мајчина душица... Већ сама имена ових чајева лече својим магијским, утешнним звуком.
   Кеве су последње особе на свету које ће закрпити све оно што ниједан кројач не прима. Због тога увек имају колекцију разнобојних „ибришима”.
   Кеве су најтолерантија бића. Шиптар Абдулах, мада је често седео са нама за столом, увек је добијао јела која је Кева кувала посебно за њега, јер му је религија забрањивала нашу храну.
   У време рамазанског поста, ни Кева није пред њим јела, да га не повреди.
   Једини Кевин календар био је – црквени! Једини излазак за годину дана, онај на гробље – за задушнице.
   Па и тада, док смо ми остали јели за покој душа, она је непрестано служила покојнике под земљом.

И макар да сте већ превалили педесету, Кева никада неће заспати док се не вратите кући.
    У кухињи ће вас, мада сте већ вечерали, чекати поклопљено ваше омиљено јело из детињства – спанаћ са фашираним шницлама. Ко томе да одоли?
   Кеве, те свештенице и чуварке једног давног, ишчезлог времена када се живело мирно, поштено и удобно, нажалост, нису никоме успеле да пренесу своје мале тајне.
   Тек када нас напусте, оставивши иза себе дописани „Патин кувар” и кутију за ципеле пуну наших фотографија из младости, схватимо да и даље жваћемо, али да су јела потпуно изгубила свој укус.

Момчило Момо Капор (1937–2010) наш сликар и писац овако је говорио и записивао:

Човек може да нађе колико год хоће пријатеља са којима ће да прича, али мало је оних са којима ће да ћути.

Многима би се допао да се ниси трудио допасти се свима.

Никада немамо довољно времена за оне који нас воле, већ само за оне које ми волимо.

Право је чудо како човек у туђини одједанпут почне да схвата вредност неких ствари и речи, на које код куће није ни обраћао пажњу.

Звезде падају и дању, само то многи нису у стању да виде.

Осмехнеш ли се деци, она узврате осмехом. Осмехнеш ли се одраслима, они се питају: „Зашто се овај смеје? ”

Тражи се једна половна недеља, без вести о несрећама и ратовима! Траже се пријатељи, макар дотрајали, сви они ишчезли, расељени, изгубљени, пожењени, траже се сви они што су нас разносили комад по комад, део по део: делове нашег времена, наше љубави, траже се да врате љубав.

Када ми се неки писац хвали како перфектно говори шест језика обично му саветујем да се запосли на некој хотелској рецепцији. Тамо чезну за таквима! Ја, лично, имам великих мука и са матерњим. Једва нађем речи које су ми потребне за сва чуда која нам се догађају.

Кажу да је књига највећи човеков пријатељ, а то исто тврде и за пса. Што се већ једанпут не одлуче ко је највећи пријатељ па да купим пса, или књигу?

Постоји ли вечна љубав? – Нисам вечан па не знам.

Не постоји град на свету као што је Београд, у коме је сваки дан – историјски.

На крају, сетих се дивне мисли коју је волео да понавља мој покојни пријатељ, Хиландарац, отац Митрофан: „Наше је само оно што поклонимо другима”.