Свака слика има причу

КАКО ПРИКАЗАТИ СВЕТИТЕЉА

Важан задатак стајао је пред нашим угледним сликаром Урошем Предићем. Требало је да наслика Светог Саву, знајући да ће га таквог српски школарци памтити за цео живот

Више стотина композиција, студија и слика црквене и световне садржине, бројне иконе и иконостаси, предели, цвеће, илустрације и велика галерија портрета којој се и данас не зна тачан број, све то је за близу девет деценија рада оставио за собом чувени српски сликар Урош Предић (1857–1953). Међу њима се посебно истиче једна композиција чија репродукција и данас краси зидове многих наших школа. За поносне школарце који су за дан школске славе за свој труд и рад као награду добили књигу, урамљена репродукција лика Светог Саве који благосиља српску децу значи више од обичне слике. Узорни просветитељ, каквог је народ сачувао вековима у сећању, не дарује добру и вредну децу само књигама. Он их и благосиља и показује пут којим треба ићи кроз живот.Управо таквог нам га је приказао Предић на својој чувеној слици „Свети Сава благосиља Српчад” из 1921. године, насталој као поруџбина Државне штампарије Краљевине СХС и данас изложена у Народном музеју у Београду. Слика је рађена у циљу умножавања у техници олеографије или литографије и намењена школама и црквеним општинама, као што је то био случај и са претходном истоименом композицијом, коју је три деценије пре Предића насликао његов пријатељ, сликар Ђорђе Крстић (1851–1907).
   Савестан и педантан уметник какав је био, по завршетку рада на композицији, чија су вредност и значај из године у годину непрекидно расли, Предић је оставио и једну врсту објашњења слике. Поводом обележавања стогодишњице од њеног настанка и у сусрет Светом Сави, „Забавник” први пут објављује целовит запис Уроша Предића о слици „Свети Сава благосиља Српчад”.
 

***

„Слика је намењена школи, и има да прикаже Св. Саву као заштитника цркве и школе или вере и просвете, на прост и уочљив начин, тако да сваки гледалац, па и дете може лако да схвати шта ова слика хоће да каже. Слика дакле није историска, него симболична. Она везује прошлост и садашњост, не представљајући никакав стваран догађај, него један симболичан акт ширења просвете.
   Светитељ седи на владичанском престолу, и њему приступа сељанка са синчићем који тек што је дорастао за школу, и целива владици руку, док је он десницом благосиља. До ње стоји властелин са сином и ћерком. Дечак смело упире поглед у Св. Саву, а девојка је смерно оборила очи, као права Српкиња у народној песми: ’Стид је мене у те погледати, а камоли с тобом беседити’. Два одрасла ученика већ су удостојени да се облаче у стихаре. Један држи владичанско жезло, а други отворену књигу са речима које је сам Св. Сава написао: ’Чеда моа вазљубљена, незабивајте ученија своего и правовјернаго закона мноју оустављенаго; сије бодржешче умјети хошчете Бога помошчником себје’. Дакле речи, које укратко казују садржину целе слике ’ученије’ и ’правовјерни закон’, школу и цркву. У дну лево седи калуђер и ревносно преписује књиге, а напред стоји доброћудни стари учитељ, погнут од старости и скромности, и држи књижицу коју ће дати малом ђаку. Пред њим је столац са књигама већим и мањим, са разним артијама, повељама и сликама. Десно на зиду види се слика Немањина у оделу великог жупана, држећи модел Студенице.
   Дворана у којој се збива цео овај призор има свечан карактер и украшена је фрескама као црква. Престо је од слонове кости и богато украшен, горе у полукругу сликом Св. Јована Златоустог а испод ове белим орлом наше државе, око којег се виде грбови наших покрајина, и оних које у доба Св. Саве нису биле под влашћу Немање. Ово је једна уметничка лиценција, која не би била допуштена у историјској слици; а у овој симболичној је не само допуштена него и потребна, јер тако приказује Св. Саву не као човека који је некад живео и умро, па га више нема, него као генија, који живи у својим делима и чији дух и данас живи међу нама.
   Таких слобода има још неколико у тој слици. На пример: Св. Сава пружа леву руку на целив, а десном благосиља, јер друкчије не може да се прикаже и једно и друго. Одело Св. Саве није строго историско, него више онако, како се данас облаче епископи, како би деца лакше познала да је то владика. У осталом циљ ове слике и није да се из ње учи археологија и српсковизантијски стил, мада је и о томе у довољној мери вођено рачуна. На једној хартији насликан је манастир Хиландар, опет не историски, већ онакав какав је данас, јер првобитни храм не постоји, пошто је већ Краљ Милутин из темеља подигао нову већу цркву и дозидао јој паперту, а Кнез Лазар је после додао још једну паперту са кубетом. Народ који окружава Св. Саву није представљен тако да из сваке покрајине има по један заступник, што би одвећ повећало број фигура и учинило слику мање јасном; него много простије, место из свих крајева из свих сталежа, сироти и богати, прости и отмени, стари и млади, мушки и женскиње. А да ту имаде још више света него што је могло да стане у оквир види се из сенки у доњем десном углу слике, које бацају још они други присутни, који се на слици не виде.
   Што се тиче колорита слике он је намерно весео и богат, што ће некима изгледати можда одвећ шарено; али шарене су и цветне ливаде, и баш зато су лепе, јер шаренило не шкоди слици, ако је складно. Овде сâм предмет захтева богатство у боји и у украсу: Ту је први српски архиепископ, син владаоца и брат првовенчаног краља српског, ту је његов владичански престо, ту је богати властелин са отменом децом, ту сељанка у везеном оделу као што се носи, ту српски простирач – све је то у истини пуно боје и орнамената; а оно што захтева више простоте и једноставности, као што је одело калуђера, старог учитеља и малог сељачета, то је и у слици тако, и дајући оку одмора, успоставља равнотежу у распореду боја.”

Београд, 4. фебруара 1921.
Урош Предић

Из исте године потиче и уметничко дело чија је популарност из године у годину непрекидно расла, тако да је данас достигла ниво прворазредне, рекли бисмо култне слике. За композицију Светог Саве који благосиља Српчад бољи избор није могао да буде од Уроша Предића. Државна штампарија наручила је ово дело како би га умножила и разделила школама и библиотекама. На беспрекорно педантан и реалистичан начин, Свети Сава је приказан у архијерејској одежди на трону како благосиља децу и поклања им књиге. Елементи српске државности, као и тада новонастале југословенске који се виде на трону, затим Хиландарска повеља, ктиторски прикази Немањића на фрескама у позадини, отворена књига са просветитељевим порукама српској деци, као и сама слика у целини, на најјаснији и најчитљивији могући начин говори о непролазној вредности и значају који Свети Сава има за Србе.
   Предићева слика, данас изложена на поставци у Народном музеју у Београду, истовремено даје и неизмерно важан допринос величању светосавског култа у српској ликовној уметности. Она на симболичан начин затвара један круг у историјско-уметничком континуитету приказивања Светог Саве, који је за српско потомство био и који ће заувек остати народни просветитељ и узорни прародитељ.