Певанија Георгија Јакшића

КАКО ЈЕ ЂУРА (О)БРАО БОСТАН

Београдски дани нашег познатог песника, сликара и боема текли су између посла коректора и кафанског стола

Георгије Ђура Јакшић стигао је на службовање у Србију 1856. године, са двадесет и четири лета, а тек „1870 године примио је српско поданство”. Као учитељ радио је у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи и Пожаревцу (где се и оженио), касније као „учитељ цртања и краснописа“ у крагујевачкој, београдској и јагодинској гимназији. У Јагодини је био отпуштен после сукоба са Савом Сретеновићем из Министарства просвете, који се школовао у Русији и пошто је издао „Словенску граматику”, сматрао је себе за „великог књижевника“. Дошао је у инспекцију у јагодинску гимназију. Док су сви наставници помно слушали Сретеновића, Ђура на то није обраћао много пажње.
   Кад су се увече наставници, заједно са начелником, искупили код „Шарене механе”, дошло је до отвореног сукоба између Ђуре и Сретеновића. Том приликом он је рекао „да Ђура не живи како живи, он би одавно био на месту на ком је Сретеновић, а Сава Сретеновић, по знању и памети својој, једва би доспео да може бити оно што је сада Јакшић...” Наравно, начелник Сретеновић, чим се вратио у Београд, својеручно је написао одлуку за Ђурин отпуст коју је министар Д. Матић и потписао.

Пун сто код „Цара”

   Приватни живот Ђуре Јакшића у Јагодини није био нимало лак. За време боравка у овоме граду, са женом и четворо деце, променио је три стана. Плата му је била мала, а уз то, никако није могао да се ослободи страсти да све што заради и од државе и од приватних послова потроши са друштвом. Због тога му је породица често остајала без основних ствари.
   Захваљујући др Владану Ђорђевићу (лекару, књижевнику и државнику) Јакшић 17. новембра 1872. године добија место коректора у Државној штампарији са платом од 250 талира годишње, 50 талира више него у Јагодини.



   О том Јакшићевом коректорском раду у свом „Дневнику” писао је Танасије Таса Младеновић, правник и књижевник:
   „Јакшића нисам налазио да што корегише; то су радили млађи људи; али сам га затицао да пише своје ствари. Новелу 'Куршум', коју је, колико се сећам, по поруџбини уредника Илије Огњановића (Абуказема), из Новог Сада, радио за „Јавор“ , писао је преда мном на парчадима хартије у величини, као што су папири за писма. Перо није бирао. Писао је и са раскреченим. Мастило му је било увек јако црно. А потези су му ишли дубоко у хартију. Писмена су му падала дебела, маркантна. Јакшић је стављао идеју на папир одмах, не мислећи дуго. И пошто би попунио два-три листића, напуштао је писање, остављајући, да сутра дан настави...”
   Јакшић је, нарочито увече, најрадије ишао у кафану код „Руског цара“. Ту је баш пред келнерајем, данас би се рекло шанком, био један сто. За тим столом седели су редовни гости: Наум Штерић Наумовић и Спира Ђ. Спирић, трговци. Ту је увек седео и Ђура, а трговац Наумовић, човек имућан, често је новцем притицао у помоћ сиромашном песнику. Ту су често долазили Светислав Вуловић, Драгољуб Стојиљковић, правник, Паја Мијатовић, трговачки агент, Риста Христић, писар. Са њима је често седео и газда „Руског цара” Прока Јовановић, чији је син, онда циришки ђак, постао министар грађевина у Србији.
   У то време, по наруџбини газда-Проке, Ђура је за „Руског цара”, израдио портрет ондашњег руског императора Александра II. Кад је Прока умро, слика је продата и изложена у хотелу „Империјал”.
   У Београду, у то време, најбољи Јакшићев пријатељ био је др Владан Ђорђевић, тада уредник познатог часописа „Отаџбина“, у коме је Ђура био стални сарадник. Они су се готово свакодневно састајали код „Коларца“. Др Владан је, за Ђурину љубав, навраћао по неки пут и у кафану код „Дарданела”, где су се искупљали глумци и књижевници онога времена. Знајући каквог је материјалног стања Ђура, а ценећи његове радове, др Ђорђевић га је увек каваљерски хонорарисао. Поред хонорара, Ђури је једном био потребан и лекарски савет.

Стиховане играрије са лекаром

   Новинар и писац Ђорђе Поповић Даничар (1832–1914) пише да је разговор, поводом тог лекарског савета, а по признању самог Ђуре, био вођен у стиховима, за кафанским столом, код „Коларца“. Даничар је ову Ђурину причу забележио и ево шта је сачувано од овога разговора:
   Саставши се код „Коларца“ на пиву, запази доктор Владан да Ђура не изгледа добро, па га запита шта му је.
   Испивши чашу, рече му Ђура:

 „Докторе драги, ко што видиш патим –

Гуши ме астма, не могу да лежим...

Дед' окрепи ме неким пићем свежим“.

А доктор Владан ће на то:

„Остави се пити.“

Ђура:

„О, сине Бруте, па зар, дакле, и ти?“

Владан:

„Ђуро, пиће шкоди,

Најбоље биће – посвети се води;

Ко жели здравља, нека воду пије.“

Ђура:

„Та ни за чизме вода добра није,

Али да видиш колико те ценим,

Од сад ћу вино водом да заменим.”

Ватра гори, пламен лиже

   Иако је за живота желео да буде признат као сликар, савременици су Ђуру Јакшића пре упамтили као писца и песника него као сликара. Једно од Јакшићевих најбољих сликарских дела „Одмор после боја” (или „Караула”, „На стражи”, „Ноћна стража”), надахнуто је истинитим догађајем који се одиграо током Српско-турског рата, на Вучјој пољани, тада на граници са Турским царством. Петорица српских ратника херојском борбом задржали су две стотине непријатељских војника. Један је погинуо, преостало их је четири, тројица се одмарају док четврти у ходу стражари. Догађај је Јакшић преточио прво у стихове и објавио их у листу „Отаџбина” („Насред куле карауле/ Око ватре на огњишту/ Стражари се искупили.../ Ватра гори, пламен лиже/ И по тамни дуварови/ Горостасне сенке диже...”).  Убрзо је перо заменио кичицом и свој романтичарски занос и патриотски набој на најбољи начин крунисао ремек-делом српског романтизма – „Одмор после боја”, где је као сликар највише био близу драме великог и непревазиђеног Холанђанина коме се неизмерно дивио – Рембранта ван Ријна.

   Ђура је прихватио лекарски савет – долазећи у кафану, пио је само воду и црну кафу. Али је још више ослабио и омршавио. Издржао је још неко време, али се поново вратио вину. И једнога дана, кад др Владан наиђе код „Коларца“, види Ђуру:

„Како си Ђуро?“

Ђура:

„Није ништа добро,

Види ме само, ја сам бостан обро;

Од тебе залуд тражио сам лека...

(Показује руком на чашу)

Погледај, ево – моја апотека.

Рекох ти: вода ни за чизме није;

Луд, ко крај вина само воду пије.

После твога лека немам нигде мира –

На част ти твојих педес'т талира!

Пијући воду, пресахле ми песме...“

А доктор Владан викну:

„Не, то бити не сме;

Пиј, брате Ђуро, пиј, што можеш више –

Талира биће, биће као кише...“

Празно седиште

   Талира, па и дуката, било је код Ђуре, а у томе је значајну улогу одиграо и његов однос према Обреновићима. Повратак Обреновића 1858. године на власт поздравио је одушевљеним стиховима. Треба само прочитати његову песму посвећену Светоандрејској скупштини, песме посвећене кнезу Милошу, кнезу Михаилу, кнезу Милану, кнегињама Јулији и Наталији. Обреновићи су не једном слали новчане прилоге да помогну песника. Једном приликом добио је 25 дуката, и после три дана, за столом у кафани, жалио се да су „као на ватри планули“.
   За столом, у друштву, уз мезе пило се пиво и водили су се разговори и збијале шале. Јакшић је често правио досетке, а те шале дохватале су све за столом.
   „Једном сам слушао Јакшића и да пева, – писао је Таса Миленковић – што је ретко иначе чинио. Уосталом, ни гласа за песму није имао...”
   Догодило се то на вечери код „Коларца“. Ђура је, очигледно раздраган, певао ону веселу банатску песму „Ој, девојко, бриго материна / Све се бринеш удати се нећеш...“
   Као писац и књижевник, Ђура Јакшић имао је у Народном позоришту бесплатно своје седиште у другом реду партера, али је ретко долазио на представе. Иако би који пут дошао, није остајао до краја, већ би се повукао у сутерен позоришта, где је била позоришна кафана...
   Тако су текли Ђурини београдски коректорски дани све до 16. новембра (по старом календару) 1878. године, кад се упокојио. Сахрањен је на Старом ташмајданском гробљу. Посмртни остаци, уз присуство Стојана Новаковића, председника Одбора за пренос његових костију, секретара Бранислава Нушића „и доста другог света“ откопани су 19. и 20. октобара 1907. године и пренети, уз највише почасти, на Ново гробљe.