С окрајка историје

ДОБРИ КАПЕТАН ХАНС

Највећи део последњег рата окупационим властима у Прокупљу командовао је некадашњи професор музике из Беча. На крају су га грађани испратили музиком.

Није прошло ни недељу дана од напада нацистичке Немачке и њених савезника на Краљевину Југославију, а стање на фронтовима било је веoма суморно. Уз ретке, али часне изузетке, југословенске јединице су се распадале, фронтови пуцали, па су немачке оклопне дивизије продирале у дубину територије као нож кроз путер. Тако и Једанаеста оклопна дивизија, која је надирала из Бугарске. Заузела је Ниш, пресекла правац ка Грчкој и наставила гоњење јединица југословенске Пете армије, уз понеки жесток окршај.
   Тако су се делови 11. оклопне дивизије, јачине једног пука, већ 12. априла нашли пред Прокупљем. Отпор је био кратак и местимичан, па су убрзо на згради општине завијорила застава Трећег рајха. Почела је окупација.
    Немци су се задржали у Прокупљу све до 27. августа 1941. године и споразума са четничким војводом Костом Миловановићем Пећанцем. Убрзо после тога Пећанчеве јединице свечано улазе у Прокупље. Истовремено, немачке посадне трупе повукле су се из града.

Неограничена моћ

   На јесен те године, у ноћи између 9. и 10. октобра, прилази граду одјекују од пуцњаве. Партизани су успели да се пробију у Прокупље, заузму га, али и задрже свега неколико сати. Потом су се повукли на планину Пасјачу. Неколико дана касније, Пећанац шаље неколико стотина углавном мобилисаних четника у потеру. Делови Топличког партизанског одреда су их разбили у биткама на Пасјачи и Видојевици. Нешто касније, војвода Аца Поповић, који се није слагао са сарадњом с Немцима, тајно преговара с партизанима. Резултат је био да је у Прокупљу основана мешовита четничко-партизанска команда. У граду су били и Поповићеви четници и једна чета партизана. Живело се у неком привиду слободе.
   Природно, Немци нису имали намеру да трпе такву сарадњу и савезништво, па је у Топлицу послата бугарска војска. А њу су Топличани по злу запамтили из претходног светског рата. Тако је 9. јануара 1942. године у Прокупље умарширала бугарска Седамнаеста пешадијска дивизија, под командом генерала Сапунџијева. Недуго затим стигао је и газда. Немачку ортскомандантуру чинио је командант Ноцер с неколико подофицира и војника. Сви они смештени су у зграду бивше Топличке привредне банке.
   Како Дарко Жарић, историчар и директор Народног музеја Топлице у Прокупљу, наводи у свом раду „Лице и наличје окупације – случај немачког команданта града Прокупља капетана Ханса Вајцера”, објављеном у „Војноисторијском гласнику” 2013. године, Ноцер се није дуго задржао у Прокупљу. Брзо је прекомандован даље, а јуна 1942. године заменио га је капетан Ханс Вајцер. Овај Аустријанац био је командант места, то јест Ортскомандантуре Прокупље, огранка Крајскомандантуре Лесковац, Фелдкомандатуре 09 Ниш. Имао је готово неограничену моћ у окупираном граду. Бугари су морали да му се потчињавају, а њихови официри беспоговорно извршавају Вајцерова наређења.
    С таквим овлашћењима једна његова реч или миг били су довољни да се некоме од Прокупчана живот претвори у пакао. Другим речима, био је господар живота и смрти у граду. Стигло је и појачање у људству, од педесетак немачких војника.
   Нови командант Прокупља уселио се у кућу Љубе Митровића Шубарана у Косовској улици. Није потрајало, а Вајцер се спријатељио с председником општине, Илијом А. Ђорђевићем, некадашњим комунистом који је, после Обзнане 1920. године, прешао у радикале. И таква његова прошлост није била никаква тајна. И Вајцер је знао за то, али га то није превише занимало.

Шетње по шумама и горама

   Тако је приликом једног сусрета Немац напоменуо да је добио непријатно наређење које ће морати да изврши. Наиме, из Крајскомандатуре Лесковац стигла је заповест да се похапсе сви Роми у Прокупљу. Ђорђевић је претрнуо, гутао кнедле. Вајцер је кроз причу провукао све детаље, место, чак и час акције. Председник општине растрчао се по граду. Слао је своје људе, ишао лично. Полако се примицао час када ће Немци и Бугари да крену у хапшење. Ромске породице су упозорене, па се четрдесетак њих склонило код партизана на планину Пасјачу.
   Када су војници у камионима стигли, затекли су само празне куће. Последица није било, војску је Вајцер вратио у касарну. Он је покушао да изврши наређење, али никога није нашао. Роми су се изгубили незнано куд, извештај је отишао тамо где треба и сви срећни и задовољни. Убрзо се показало да Вајцер није имао намеру да се све заврши на томе.
   Прокупчани су били збуњени. Није било последица, Вајцер се шетао по граду без икакве пратње, чак и без оружја. Незамисливо за окупационог официра, поготово команданта. Носио је само двоглед око врата. Није било трага било какве надмености, напротив. Љубазно се јављао познаницима, поздрављао около. Свог пса изводио је у шетње до Боровњака, Хисара, Соколице и других брда око Прокупља, без икаквог страха. А лако је могло да се догоди да га нападне нека партизанска заседа или патрола. Никада ни један једини метак није испаљен.
   На све стране се шушкало о необичном команданту. Говоркало се да је Вајцер добар човек, да штити Прокупчане. И то није било далеко од истине. Неко се сетио и догађаја  који је уследио недуго по његовом доласку у Прокупље. Наиме, фебруара 1942. године у граду је основана испостава полиције. За шефа је постављен Витомир Велић, власник кафане, док је заменик био књижар Бата Динић Јеребан. Како то обично бива, они су се показали много ревноснији од оних којима је то била струка.
   Како Жарић наводи у поменутом раду, у једној акцији у јулу похапсили су преко сто мештана, под оптужбом да су комунисти. Стрпали су их у мали импровизовани затвор и почели ислеђивање. Како је то изгледало казивало је лице једног човека непрепознатљиво од батина. Чим је то дознао, новопостављени командант Вајцер је забранио батинање затвореника. Недуго затим издао је налог да се Велић и Динић ухапсе. Да иронија буде потпуна, оптужио их је да су сарадници партизана. Под стражом су спроведени у логор у Нишу.

Стан’те мало, бугарски камаради!

    Прокупчани су се полако открављивали. Позивали су Вајцера у своје домове. Испоставило се да је пре рата био професор музике у Бечу, па би у кућама у којима је затекао клавир сео за клавијатуру и засвирао. Убрзо су га без зазора позивали на славе. И он се одазивао. Готово увек је био у друштву тумача, Глигора Сокола и Марије Рупник. А знало се да су ово двоје били блиски комунистичкој организацији у Прокупљу. Заправо, били су то већ доказани партизански обавештајци. Вероватно је и Вајцер тога био свестан, али се није либио да им преноси најповерљивије наредбе.
   Тако је спасена глава лекара Воје Стојановића, који је лечио и рањене партизане. Када су Бугари решили да га ухапсе, морали су да траже одобрење од Вајцера. Овај је о томе обавестио Рупникову, она своју везу у Месном комитету КПЈ. Пре бугарске патроле до Стојановићеве куће стигао је скојевац Милче Бранковић, који је лекара извео из града и спровео у одред.
   Од тумача је потекла и вест која је одјекнула као гром. И страховито уплашила Прокупчане. Капетан Вајцер добио је прекоманду, и то на фронт.
   Атмосфера у граду је убрзо постала гробљанска, док су бугарски официри и војници претили коме су стигли. Само да Вајцер оде, па могу да раде шта хоће. Страх је завладао градом.
   Исто тако ненадано као што је отишао, капетан се вратио свега неколико дана касније. Одушевљени Прокупчани у његову част су приредили банкет у тадашњој згради поште. Низале су се здравице, а када је Марија Рупник превела Вајцерову узвратну здравицу, присутни су занемели. Без икаквог снебивања, немачки официр отворено је рекао да мрзи рат и да је силом постао то што јесте.
   Наставило се с Вајцеровим интервенцијама. Ко год је имао неку муку, тражио је да га капетан саслуша. А овај је помагао колико год је могао. Тако је из затвора пустио Сретена Ђорђевића, коме су синови били у партизанима. Капетан Вајцер је услишио молбе, те пустио Сретена. Чим је овај изашао из његове канцеларије, поново су га ухапсили жандари. Вајцер је поново интервенисао и ослободио га. Само, овај пут није желео да ризикује да жандарима или Бугарима нешто слично падне на памет, па је несрећнику доделио пратњу. И то немачку. Ови су га отпратили до куће.
   Капетан Ханс Вајцер почео је да диже улоге у овој опасној игри. Више се није либио ни сукоба с бугарским официрима. Једном приликом затекао је на железничкој станици неколико десетина заробљених партизана и њихових сарадника. Бугари су их негде похватали и чекали воз за Ниш. Вајцер је бугарском официру наредио да те људе сместа одвеже и пусти. Овај се нећкао, па је било и надвикивања. Ипак, Бугарин није смео да се супротстави немачком официру, па су заробљеници брже-боље пуштени.
   Вајцер је издвојио неке од њих, тек да би им саоштио да више не може да их брани, те да иду на Пасјачу. Поновио је да мрзи рат, да је присилно мобилисан. Једног од помилованих напао је срески начелник Томић. Оптуживао га је за смрт сина, пљуштали су ударци. Војници су већ репетирали пушке, готово да је могао да се осети мирис крви. Умешао се Вајцер и раздвојио их. Сутрадан је Томић, по наредби капетана, премештен у Ниш. По кратком поступку.

Канцеларија за помоћ

   Везу с тим и таквим Вајцером тражили су и партизански команданти из околине. Тако је Ратко Павловић Ћићко, шпански борац, командант Топличког партизанског одреда, који је солидно говорио немачки језик, више пут с њим разговорао. Састанак је тражио и Војин Бајевић Вук. Вајцер је пристао, а Бајевић одредио место састанка. Када је пришао кући у селу Бела Вода, мало је недостајало да се врати. Кућу су обезбеђивали немачки војници.
   Партизански командант успео је некако да уђе неопажен. Затекао је Вајцера, самог. Чекао га је. Онако узгред, напоменуо је да је војницима наређено да патролирају около, како би били сигурни од нежељених очију и ушију. До јутра су разговарали. Вајцер је по ко зна који пут потврдио да ће помагати колико год може. Потом је сакупио своје војнике и отишао. Одржао је реч. Већ после неколико дана, ослобођени су неки Прокупчани осумњичени за сарадњу с партизанима. Ипак, било је и случајева када ни Вајцер није могао да помогне. Тако је мајка једног интернирца у логору Маутхаузен молила за сина. Капетан јој је рекао:
   – Мајко, тамо где је ваш син, нико не може да приђе, ни птица де прелети. Не могу да вам помогнем.
   Како наводи Дарко Жарић, капетан Ханс Вајцер није се септембра 1944. године повукао с немачком војском. Остао је у варошици, крили су га српски пријатељи. С Прокупчанима је дочекао делове Треће српске народноослободилачке бригаде, који су ушли у варошицу. Сви су мислили да је готово. Ипак, у ноћи 3. септембра, зачула се пуцњава из правца Гарића, предграђа Прокупља. Немачка колона из Лесковца напала је партизанске предстраже. Овима је брзо стигло појачање, па је озбиљно запраштало. Одјекивале су експлозије граната, штекетали су митраљези. Немци су упалили чак и неку бурад с бензином. Небо је било осветљено као усред дана. Ипак, партизани су успели да се одрже и одбију напад. Од неког заробљеника сазнали су да су Немци имали наређење да по сваку цену продру у град и отму капетана Вајцера. А он је за то време био у селу Губетин, где су га партизани чували. И сачували.
   Све до краја рата капетан Ханс Вајцер живео је слободно у Прокупљу, где су га сматрали пријатељем. Команда места му је обезбедила стан, храну и дрва. Свакодневно је шетао по граду и околини, као што је уобичајио током својих командантских дана. Само, сада без униформе. Овог пута ишао је у елегантном оделу, с рукама на леђима. Када су прилике колико-толико почеле да се нормализују, решио је да се врати у Беч. Када је коначно кренуо кући, грађани Прокупља приредили су му срдачан испраћај.
   Не зна се поуздано како је завршио капетан Ханс Вајцер. Неки Прокупчани су га сретали по Бечу у годинама после рата. Говорио је да ради као професор музике. Када је новинар Слободан Несторовић замолио свог пријатеља који је радио у амбасади СФРЈ у Бечу да сазна нешто о Вајцеру, овај га је убрзо обавестио да га је неко убио. То се приписивало његовим бившим саборцима. Оним званични.