Живот пише драме

ДЕСЕТ ДУГИХ ДАНА

Вода се преко великих стена распрскавала у прашину. Застао је на тренутак, дивећи се призору. Онда је схватио да нема никакву представу о томе где је. Шта је са стазом?

Можда то и није било лоше место за умирање, помислио је педесетосмогодишњи Дејвид Тамовски. Свуда около зеленило. Ниjе мислио да ће му икада бити превише тога. А био је то већ осми дан који је проводио изгубљен негде усред прашуме на Новом Зеланду. Озбиљно је мислио да ће бити и један од његових последњих.
   Породица његове жене живела је у Оукланду. Ипак, пут у тазбину је мало одложио. Скокнуо је до Квинстауна, спреман за неколико дана пешачења и камповања по стазама у прашуми у околини града. Кренуо је сам, али га то није бринуло. Иза њега су биле деценије сличних подухвата широм САД.
   Свратио је до тамошње туристичке организације, која је газдовала стазама. Намерио је да са њима испланира путању и узме уређај којим би дозвао помоћ, у случају да му затреба. Неки мештани су му предложили стазу у планинама Хумболт. Човек у форми могао би да је пређе за четири дана. Баш оно што је Дејвиду и требало. Објаснили су му куда да иде. Цела замисао му се свидела. Само је дограбио мапу и излетео на врата.

Тек у аутобусу којим се упутио ка стази схватио је да је заборавио да преузме уређај. За сваки случај, шураку је оставио говорну поруку у којој је детаљно описао пут којим ће да крене. Дејвид је био сигуран да је то сасвим довољно обезбеђење, да неко зна где је.
   Прва два дана прошла су без икаквих потешкоћа. Више је шетао него што се пробијао стазом. Зачудило га је како лако пролази кроз прашуму. Чак је и температура била сразмерно пријатна. Тог 15. априла 2015. године било је око осамнаест степени.
   Следећег дана спустила се магла. Једва да је видео десетак метара испред себе. Ипак, успео је да се приближи последњем планинском прелазу. И то је било далеко испред рока који је сам себи задао. Све је ишло по плану. Зато је успорио.
   Када је прошао прелаз, стаза се постепено сужавала. На срећу, магла се подигла. Дејвид је знао да ће спуст бити тежак, али је мислио да неће бити превише напорно. Биће довољно да буде само мало опрезнији и све ће бити у реду. Макар ће моћи да види стазу испред себе.
   Неколико десетина метара даље већ је псовао мештане који су описивали лаке успоне и још лакша спуштања. Можда за дивокозе. Или неке сличне животиње. Дејвид је већ морао да иде четвороношке. Дрвеће је свуда наткрилило оно што би једва могло да се назове стазом.

Док је тако бауљао, приметио је да му се компас клати с каиша. А спуст је био све стрмији. У том тренутку је буквално висио придржавајући се за неко корење. Посегао је руком да дохвати компас и пребаци га у џеп. Справица је исклизнула. Дејвид је само чуо како негде доле удара у стење. Нема везе, наставиће уз помоћ карте. Покушавао је да је напипа у џепу. Није је било. Негде успут је испала.
   Стазе готово да више није било. Схватио је да је залутао. Није дозволио да га савлада страх. Наставиће низбрдо, мора негде да избије. До сумрака, још је пузао и пробијао се кроз растиње. Свако мало се хватао за корење и растиње које му се учинило довољно чврстим да издржи његову тежину. Није смео да отклиза. До сумрака, наишао је на мали испуст. Право место на коме може да направи привремени камп и мало се одмори. Схватио је да мало касни, али се надао да ће сутра успети да поправи пролазно време.

Зато је четвртог дана поранио. Наставио је да се спушта. Проценио је да је само сат или два удаљен од долине, а одатле је свега четири или пет километара до краја стазе. Бар колико се сећао с карте. До вечери, биће за својим столом и вечераће.
   У току преподнева из жбуња и густиша избио је на обалу реке. То га је већ зачудило. Није се сећао да је видео било какве водотокове на карти. А нигде није било нечега што би личило на газ. Зато је наставио низводно. Река мора негде да се улије. Био је сигуран да ће за неколико минута да изађе на стазу. Или макар да види нешто познато.
   Ипак, како је пратио ток реке, бука воде била је све јача. У једном тренутку претворила се у грмљавину. Наишао је на брзаке, потом и водопад. Вода се преко великих стена распрскавала у прашину. Застао је на тренутак, дивећи се призору. Онда је схватио да нема никакву представу о томе где је. Шта је са стазом?
   Скренуо је даље од реке. Поново је био у жбуњу. Наишао је на животињску стазу, одлучио да је следи. Прескакао је дебла и пробијао се кроз жбуње. Шест сати касније, једва да је прешао три километра. Потпуно исцрпљен, одлучио је да се улогори усред дивљине. Сетио се да жена очекује да се јави у следећих неколико сати. Тако је било замишљено. Забринуће се. Појео је последњи оброк који је имао у ранцу и потрудио се да заспи.

Петог дана покушавао је да нађе стазу. Крстарио је планином, све док није спазио место на коме су стене пресецале растиње. Упутио се на ту страну, све у нади да ће наићи на неки знак цивилизације. Уместо тога, неколико сати касније, нашао се на ивици провалије. Са свих страна је био окружен стенама. И свака је била превише стрма и равна да би и помислио да се туда спусти. Схватио је да му је једина нада да се врати на обалу реке. То је било једино место на коме би неко из ваздуха могао да га спази. У случају да покрену ваздушну потрагу, наравно.
   Цео шести дан је провео пробијајући се до обале. Тек када се поново нашао на реци, спазио је острвце усред тока. Прешао је реку опрезно, корак по корак. На голом острву је направио знак „Х“ од камења. Надао се да ће то неко моћи да спази из ваздуха. Следећег дана је мало седео на острвцету, ишчекујући спасиоце, мало шетао по околини. Тражио је храну.
   Осми дан је протекао слично. Трагао је за стазом, а наилазио на зид од дрвећа и шибља. Напослетку, решио је да одустане. Увече је ложио ватру. Ватра усред прашуме би свакако скренула пажњу некоме ко га тражи. Ако га траже.
   Деветог дана преврнуо је цео ранац у потрази за остацима хране. Осим мрвица које су се затекле по остацима паковања, није нашао ништа. Неће издржати још дуго. Ипак, тешило га је то што је макар воде било у изобиљу. Вероватно и превише. Могао је само да седи и чека.
   Тада је зачуо звук у даљини. Деловао му је познато. Начуљио је уши. Тек неколико секунди касније је схватио да се ради о звуку хеликоптера. Стижу спасиоци. Наложио је ватру, махао рукама. Хеликоптер је само прелетео преко острва и нестао негде изнад шуме. Дејвид се срушио поред ватре. Остао је сам.
   Није успевао да заспи. Одржавао је ватру. Надао се да га је пилот спазио и да ће спасиоци брзо. Али свуда само звуци шуме.

Сутрадан је поново зачуо звук хеликоптера. Летелица се приближавала острву, неколико пута га надлетела. Дејвид се питао да ли се то пилот шали с њим. Потом се хеликоптер спустио. Из кабине је изашао човек чији је комбинезон био готово потпуно прекривен крвљу. За појасом је носио нож. Тада је Дејвид схватио да се не ради о спасилачкој служби.
   Објаснио је незнанцу откуд он ту. Овај је био ловац, управо се враћао из успешног лова. Дејвид је имао среће. Укрцали су се у кабину и одлетели ка граду. Успут, ловац му је причао како је опште познато да се сваке године неко изгуби у шуми. И углавном га никада не нађу. Дејвид је једноставно имао среће.