За читање и уживање - Ерик Никол

ЖИВОТИЊЕ У НОВИНАМА

Кад се нађем очи у очи са псима, мачкама, канаринцима, корњачама и другим животињама-љубимцима, никада нисам сигуран шта ће оне учинити. Насупрот томе, кад са њима имам посла у новинама, одмах знам како ће се понашати. И ту почињу да ме нервирају.
   Тако бих волео да једном прочитам само један једини пут овако састављену кратку вест:
  Тембриџ, 30. априла – Пре две недеље отприлике, Харолд Лагерснифтер повео је свог булдога Винстона и прошао аутомобилом шест стотина километара да би стигао до пријатеља који живе на обали мора. Сутрадан, Винстону се изгубио сваки траг. После дугог тражења Лагерснифтер се с тугом морао помирити да је изгубио најбољег пријатеља. Две недеље касније, кад се завршио одмор, Лагерснифтер је поново возио шест стотина километара у повратку. И шта је затекао на прагу своје куће? Погодили сте: четрнаест боца млека.
   Има још једна прича о животињама због које с радошћу спаљујем новине: то је прича о слаткишу који је сигурне смрти спасао небројено много људи давши знак за узбуну. Обично је јунак мали пас мешанац, али бива да и мачке изведу подвиг такве врсте. Нико од њих, колико знам, није отрчао до најближег алармног уређаја да на њему разбије стакло, нити је окренуо прави број на телефонском бројчанику.
   Уместо тога, заробљени у кући која гори, они лају, мјаучу или шљапају по акваријуму с црвеним рибицама све док се неко не пробуди, отвори врата и саплете се о њих у бегу ка улици. За таква велика дела њих фотографишу, интервјуишу и славе уз велику галаму. Бог зна шта су друго и могли да учине усред таквог пожара. Да ставе кестење да се пече, можда? А тако би било лепо да се може прочитати оваква прича:
   Винипег, 2. јула – Пожар у хотелу „Лос” синоћ је први осетио двогодишњи ирски басет О’Шулц, који се, нањушивши дим и пламен у хотелским ходницима, журно извукао из фрижидера, нечујно збрисао низ степениште за послугу, провукао кроз разбијено стакло на једном прозорчићу и отрчао до најближег прошивпожарног уређаја. Педесет шест тела нађено је у угљенисаном стању.

Ништа ме више не обрадују ни приче о животињама које од ексцентричних богаташа наслеђују права богатства. Уосталом, не мислим да су такве приче добре за животиње.
   Новине и часописи нас уверавају да све више животиња учи да чита и разумева вести и ја сам спреман да у то верујем. Али, у том случају – ако ти слатки мали пријатељи схвате да им оданост може донети акције и имања, ми смо пропали!
   Познат ми је известан тип епањела који је неподношљив и такав какав јесте, а камоли кад би добио и додатне разлоге да се свима баца о врат! Да и не рачунамо могућност што би наше омиљене животиње, бар оне најкрупније међу њима, могле доћи у искушење да убрзају крај својих доброчинитеља... Чак и птичица би могла да добије добре резултате у томе, летуцкајући само мало изван домашаја свог господара, испред прозора на десетом спрату велике грађевине. Волео бих, дакле, да чешће читам приче овакве врсте:
   Галас, 15. августа – Тестамент госпође Стајвесант С. Слад, удовице мултимилионера Слада, отворен је данас пред читавом четом нервозних адвоката које су ангажовали рођаци породице Слад. Госпођа Слад, која је последњих педесет година одлучно одбијала да се у својој огромној кући меша с људима, прогласила је својим јединим наследником папагаја Еустахија, чије је искључиво друштво претпостављала људима и оставила му два кексића с поруком: „Сад брбљај колико хоћеш и сналази се како знаш, гаде!” Остатак породичног богатства Сладових припашће пореским властима.
   И још бих волео да прича о вечној верности једног дана изиђе на ово:
  Милвоки, 11. новембра – Има већ два пуна месеца како Мут, мали пас рибара Олеа Свенсона, седи на доку и зури у море. Људи који редовно хране Мута кажу да никада не напушта своје место, мада је сачувао одличан апетит. Упитан о таквом понашању, у колиби из које никада није изашао за та два месеца откако је Мут започео своје стражарење, на само неколико метара од мола, стари Свенсон је одговорио: „Шта ја знам? Он има своје бриге, ја имам своје”.

Професионалним новинарима који одлучују шта иде на страну не бих умео довољно да препоручим да ставе на лед мајмуне са смешним шеширима, да изоставе пролећне извештаје о оплођавању нилских коња и необичне случајеве мачака које негују мале мишеве или пацова који негују мале мачке, као и фотографију оног пчелара прекривеног пчелама из не знам којег глупог разлога.
   Жалим што мој однос према животињама можда изгледа непријатељски. Изван штампе, ја их заиста волим, као што сте вероватно схватили, чак и када оне мене нимало не воле. Али ја сам једноставно људски створ. Тешко подносим када ми се једна животиња прикаже као храбрија, промишљенија и оданија него што сам ја. Најзад, ако је тако савршена, нека она плати претплату за моје новине док ја одем да угризем главног уредника. Та ствар мора бити регулисана једном заувек.