За читање и уживање – Рене Домал

ВЕЛИКИ ЧАРОБЊАК

Био један моћни чаробњак који је живео у улици Буфетар, у поткровљу. Крио се тамо под ликом малог и остарелог службеника, уредног и тачног. Радио је у једном од огранака „Арагонске банке” у Улици Гибелина. Једним јединим замахом чаробних чачкалица могао је да претвори све црепове на крову у златне полуге. Али, то би било непоштено јер, мислио је он, рад оплемењује човека. И жену такође – додао би – у извесној мери.
   Кад је тетка Урсула, џангризава старица, банкротиравши после пада вредности српско-бугарских обвезница на берзи, одлучила да се смести код сестрића тражећи заштиту, само је од њега зависило да ли ће је претворити у лепу и младу принцезу, или у лабуда кога би упрегао у своју чаробну кочију, или у кувано јаје, бубамару или, пак – у аутобус. Међутим, то би било у супротности с његовим здравим поимањем породице као стуба друштва и морала. И тако је спавао на сламарици, устајао у шест сати да би скувао кафу тетка Урсули и стигао да јој донесе кроасане. После би стрпљиво слушао њену свакодневну паљбу да се кафа осећа на сапун, те да је у кифли била печена бубашваба, да је он један незахвални сестрић, да ће му ускратити наследство (какво наследство? – требало је упитати). Он ју је пуштао да прича знајући да је само хтео... Међутим, тетка Урсула није смела да посумња да је он моћни чаробњак. То је могло да је наведе на користољубиве примисли које би јој за вјеки вјекова затвориле врата раја.

Затим би велики чаробњак сишао низ шест спратова зграде и сваког пута треснуо би право на главу због погибељних и масних степеница. Али, подигао би се с осмехом на уснама мислећи како је... само да је желео, могао да се претвори у ластавицу и једноставно прхне с тавана. Наравно, комшије нису смеле то да примете јер би такво чудо у тим простим душама могло да пољуља основе наивне али благотворне вере.
   На улици би руком чистио прашину са своје мале вунене јакне водећи рачуна да не изговори чаробну формулу која би је истог трена претворила у одежду од броката, што би навело на погибељну сумњу пролазнике тако блажене у својој наивној вери у непроменљивост природних закона.
   Доручковао је за шанком кафу и бајату земичку. Ах! Да је само хтео... Али, како би себе спречио да користи своје натприродне моћи, тргнуо би на брзину пет коњака будући да га је алкохол – успоравајући његове чаробњачке способности – водио ка светачкој понизности као и до осећања да су сви људи, укључујући и њега – браћа. И, уколико би га касирка одгурнула правдајући се његовом упрљаном брадицом када би покушао да је загрли, то је било због тога што је касирка била без срца и није разумевала ни једну једину реч Писма.

Рене Домал (1908–1944), француски писац, филозоф, песник и преводилац са санскрита. Близак надреалистима и дадаистима, један од оснивача уметничке групе симплист.

    У петнаест до осам био је у канцеларији, са црним навлакама до лаката и оловком иза уха бацајући поглед на новине. Уз незнатно напрезање могао је у једном једином трену да сазна целокупну светску садашњост, прошлост и будућност, али се суздржавао да користи тај дар. Требало је да чита новине како не би заборавио народни језик захваљујући ком је, у време одређено за чашицу пре ручка, могао да разговара са сличнима себи (али само наизглед) и да их упути на прави пут. У осам би почео да чепрка по хартијама. Уколико би понекад споменуо неку своју немарност, то је било зато да би оправдао шефов прекор. Јер, у супротном, да му је шеф одржао незаслужену буквицу, то би онда био тежак шефов грех. И током читавог радног дана велики чаробњак, под убогом маском малог службеника, настављао је свој посао предводника човечанства.
   Јадна тетка Урсула! Кад би се у време ручка враћао кући заборављајући да купи першун, уместо да му разбија тањире о главу, да је само знала ко је заправо њен сестрић, понела би се свакако другачије. Али, она никада није имала прилику да закључи да је бес само краткотрајно лудило.

Да је само хтео... Уместо што је умро у болници од неке непознате болести, и то једва хришћанске, не остављајући никаквог трага на земљи осим сакоа у орману који су појели мољци, старе четкице за зубе и подругљивих сећања у незахвалним срцима колега, могао је да буде паша, алхемичар, славуј или либански кедар. Али, то би било у супротности с тајним нацртима Провиђења. Нико није одржао говор на његовом гробу. Нико није ни слутио ко је он. И, напослетку, ко зна? Можда ни он сам то није знао.
    Па, ипак, био је и те како моћан чаробњак.