Живот пише драме

У ТАЛАСУ НЕИЗВЕСНОСТИ

Када је њихов теренац прогутала бујица, Тони и Лиса Фог три дана су провели у дивљини, под сталном претњом грабљивица које су намирисале лак плен

Брачни пар кренуо је на пут 5. децембра 2024. године из аустралијског града Нормантона. Крајње одредиште била је удаљена абориџинска заједница Кованјама у Квинсленду, где су планирали да пруже помоћ и подршку локалном становништу. Како су се већ више година уназад бавили сличним пословима у изолованим заједницама, није их посебно бринуло што су пред њима сати вожње аутомобилом. Увек су могли да застану и одморе се, што је посебно радовало њихова два пса који су им се придружили на путовању. 
    Све је ишло глатко док нису стигли до насеља Кларк Крик. Пред њима је био поток који је требало да пређу да би наставили путовање. Тони је ушао предњим точковима да би проверио колико ће возило да утоне. Проценио је да поток није дубок више од 30 центиметара и да вероватно неће имати проблема. Наставио је да вози полако и опрезно када се на њих наједном стуштила бујица. Талас висине једног метра, вероватно настао након обилних монсунских киша које су биле уобичајене у то доба године, створио се ниоткуда. Фигови нису били припремљени за оно што је уследило.
   Вода је огромном снагом ударила у бочну страну возила. Тони је још увек био довољно прибран да покуша да држи аутомобил под контролом. Неко време се безуспешно борио с бујицом, све док није осетио да више нису на тлу, већ да плутају. Ниво воде растао је муњевито и обоје су схватили да морају што пре да изађу, иначе ће бити потпуно потопљени.

Панично су покушавали да отворе врата, али она се под притиском воде нису ни помакла. Једини спас био је да искоче кроз прозор, али су наишли на исти проблем. Стакла нису могла потпуно да се спусте. Тони је почео да удара ножем, док је Лиса са своје стране спуштала прозор рукама, борећи се с водом. Некако је успела да га отвори довољно да се искобељају из возила.
   Напољу их је дочекала бујица која је шибала око аутомобила и осетили су како их струја вуче. Лиса је у једном тренутку изгубила оријентацију и нестала испод површине. Тони је видео само њен длан како се појављује изнад воде. Стигао је на време, зграбио је за раме и повукао ка себи. Повикао је да плива ка обали. Није био сигуран да ли га чује, јер је бука била заглушујућа. Ипак, наставио је да јој понавља да плива укосо, не право, како је струја не би поново одвукла.
   Док су се борили с таласима, Тони се у једном тренутку окренуо и спазио псе, још увек заробљене на задњем седишту. Срце му се стегло. Упркос опасности, поново је запливао ка возилу, ронећи испод мутне воде. Овога пута успео је да отвори врата и извуче оба пса, који су се у паници отимали и гребали га по целом телу.



   Када су коначно успели да се дочепају обале, плућа су им се цепала од напора, а руке и ноге биле су пуне посекотина. Исцрпљени, пузали су кроз муљ док нису стигли до места где је земљиште било нешто сувље. Лиса је пала ничице, дрхтећи, а Тони је неколико минута клечао поред ње покушавајући да дође до даха. Када је повратио мало снаге, осмотрио је околину. Није било ничег осим бескрајног пространства и сунца које је сад већ било високо и почело немилосрдно да пржи.
   Инстинктивно је кренуо у потрагу за било каквом посудом која би им послужила за скупљање воде, јер није знао колико дуго ће бити заточени у дивљини. Ходао је низводно, газећи пажљиво по влажној земљи, кад је у мутној води угледао пар жућкастих очију. Одмах је знао да је то крокодил. Мада је стајао је непомично, Тони је знао да животиња мерка и њега и Лису, и да је питање тренутка када ће кренути у напад. Повлачио се полако док га је пребледела Лиса пратила погледом, не пуштајући гласа.
   Схватили су да морају да се повуку мало даље од потока. Направили су заклон од сувих грана и шћућурили се испод, заједно с псима. Тек тада им је до свести допрла пуна тежина онога што се догодило — били су живи, али заробљени у недођији, без хране и без начина да позову помоћ.

Борба за опстанак трајала је три дана. Знали су да морају да остану близу потока због воде, али и да све време морају да пазе на крокодиле који су их одавно намирисали. Дању су лежали у заклону да их врелина не би потпуно исцрпела, а ноћу су слушали како инсекти опседају њихово привремено склониште. Тони је неколико пута покушао да смисли најбољи план како да доплива до аутомобила, јер тамо су имали бар неку опрему за преживљавање, али одмах би се сетио крокодилских очију.
   Време је пролазило споро, а страх је постајао све већи. Лиса је почела да губи везу са стварношћу. Чула је звукове свуда око склоништа, убеђујући супруга да је то сигурно нека дивља животиња која ће да их растргне. Тони ју је безуспешно тешио, свестан да ће почети да губи разум због исцрпљености. Срећом, пре него што се то десило, спасиоци су их пронашли.
   Потрага за несталим паром почела је 7. децембра, одмах након што је полицији пријављено да нису стигли на одредиште. Хеликоптер је летео изнад области где се веровало да се налазе, али неколико сати нису пронашли никакав траг. А онда је пилот угледао знак „СОС” уцртан у блату. Знак је урезао Тони чим је чуо звук хеликоптера. Испоставило се да је то била права одлука.

Спасиоци су убрзо стигли. Затекли су их изнемогле, тела пуних огреботина и уједа инсеката. Пребачени су у болницу у Нормантону, где им је пружена неопходна помоћ. А онда се десило нешто сасвим неочекивано. У болницу су почели да пристижу људи из места, потпуни странци, који су им доносили одећу, обућу, храну и слаткише. Фогови су имали осећај као да је цела заједница хтела да их усвоји. То је много помогло да се брже опораве.
   У очима Тонија и Лисе ово искуство остало је као ожиљак и као опомена. Изгубили су се, преживели и, оно што је најважније, научили су шта значи бити захвалан. А они су захвални сваком човеку који им је после преживљеног пакла пружио подршку.