За читање и уживање - Волфганг Хилдесхајмер

ВЕЛИКА НАБАВКА

Jедне вечери седео сам у сеоској крчми с чашом пива, када је човек сасвим обичног изгледа сео за мој сто и упитао ме, поверљивим гласом, да ли бих хтео да купим локомотиву. Добро, прилично је лако мени нешто продати, али при већим набавкама, као што је ова, чинило ми се да треба бити опрезан.

Иако се слабо разумем у локомотиве, распитао сам се за тип и годину производње да бих код незнанца оставио утисак стручњака за локомотиве који не купује мачку у џаку, како се то већ каже. Он ми је дао опширна обавештења и показао ми слике локомотиве спреда и са стране. Изгледала је добро и ја сам је наручио. Нагодили смо се за цену, имајући у виду да је у питању половна роба.

Убрзо после тога посетио ме је брат од тетке. То је човек који презире све врсте шпекулација, чак и испољавање осећања, човек за којег само чињенице имају важност. Ништа га не може изненадити, тај све зна. Чак и пре него што му човек нешто исприча, он зна боље и уме да објасни. Укратко – неподношљив тип.

После поздрава, почех:

– Какав пријатан ваздух...

– Погодује бујању корова – рече он.

Cипах себи коњак који је он донео на поклон. Имао је укус сапунице, што сам показао изразом лица. Он рече да је коњак, као што могу да видим на етикети, добио награде на светским сајмовима у Барселони и Паризу, па је због тога одличан. Пошто смо попили ћутке неколико коњака, одлучио је да преноћи код мене и отишао је да паркира ауто. Неколико минута после тога вратио се и саопштио ми дрхтавим гласом да у мојој гаражи стоји локомотива.

– Знам – рекох мирно и сркнух коњак – пре кратког времена сам је набавио.

Волфганг Хилдесхајмер (1916–1991) био је немачки писац. Рођен је у Хамбургу, а живео је у Холандији, Манхајму, Енглеској и Палестини. Студирао је сликарство и графику у Лондону. Радио је и као преводилац, и то на суђењима у Нирнбергу 1946. године. Од 1952. посветио се писању. Представник је театра апсурда; писао је кратке приче, романе, позоришне и радио драме, комедије, путописе, па и биографију свог имењака Волфганга Амадеуса Моцарта.

На његово заједљиво питање да ли се често возим локомотивом рекох да је ретко користим, али да сам једне ноћи возио сељанку из суседства, трудницу, у град у болницу. Још исте ноћи је добила двојке, али то свакако нема много везе с вожњом локомотивом.

Свакако да је све то била лаж, али у оваквим приликама често не могу да одолим искушењу. Да ли је поверовао, не знам; саслушао је причу и било је очигледно да му више није било пријатно код мене. Ућутао се, попио још једну чашу коњака, поздравио се и отишао. Више га нисам видео.

Hије прошло много времена када сам у новинама прочитао да је у Француској државној железници нестала једна локомотива (нестала је ноћу са ранжирне станице).

Постало ми је јасно да сам жртва недозвољене трансакције. Због тога сам према продавцу, када сам га скоро срео у сеоској крчми, био веома хладан. Том приликом је хтео да ми прода кран, али нисам више желео да се упуштам у послове с њим. А, осим тога, шта да радим с краном? ■