Зашто се каже...

ВАТРА

„Ко се дима не надими, тај се ватре не огреја”, каже само једна од многo народних умотворина у којима се помиње ватра. Све су проистекле из познавања њених својстава и дејстава: „Ватра и вода добре су слуге, али зли господари”; „Ватра и слама не могу близу стајати”; „Ватра се уљем не тули”;
„Где има дима, има и ватре”...

Именица ватра ‘појава топлоте и светлости из материје која гори’ поред овог основног значења има још и низ других, конкретних и апстрактних: ‘жеравица, жар’, ‘пожар’, ‘пламен’, ‘искра, варница’, ‘средство за паљење’, ‘(оружана) паљба’, ‘жега, припека’, ‘врућица, (повишена) телесна топлота’, ‘тешка болест, епидемија; куга’, ‘жестоко пиће’, ‘руменило’, ‘живост’, ‘бес, јарост’, ‘страст, жудња’, ‘смелост, храброст’...
   Из тог мноштва значења потичу бројни изрази (чак и неки термини – нарочито војни и медицински) чији је један од чланова ватра: бацити ватру ‘осути паљбу’, изгутати / изести ватру ‘издржати тешку борбу; издржати критику; бити преварен’, прихватити ватру ‘опалити (о оружју)’, ватром преварити ‘не опалити (о оружју)’, грчка ватра ‘смеша шалитре, сумпора, смоле којом су Грци палили непријатељске лађе’, дивља ватра ‘врста кожне болести’, сува ватра ‘висока температура без знојења’; отимати на лаку ватру ‘отимати преваром’, сламна ватра ‘нешто што је кратког века’, угашена ватра ‘кућа у којој су сви мушкарци помрли или изгинули’, вештачка ватра ‘ватромет’.
   Кад се данас за некога каже да је жива ватра, тиме се описује човек врло окретан, јако вредан, темпераментан – јер је ту значење именице фигуративно и односи се на жустрост, енергичност, вредноћу, брзину реаговања, виспреност, предузимљивост, агилност – што се све заснива на слици разгореле ватре. Нешто ређе то значи ‘јак пламен’, ‘жар, жеравица’, ‘врста кожне болести’, ‘огњица, грозница’. Али изворно је жива ватра била сасвим конкретна – и нарочита – ватра, она која се вадила (или извијала) из дрвета трењем двеју сувих грана или из камена кресањем па и ударањем чекића о камен.

Не играј се!

   Ватра се – конкретно и метафорично – среће у сликовитим фразама које сажето описују неке животне околности: играти се ватром ‘лакомислено се излагати опасности’, горети на две ватре ‘бити у недоумици, дилеми’, бити између две ватре / бити између ватре и воде ‘бити између две невоље’, ложити (некога) на ватру ‘доводити (некога) у опасност’, не пали ватре уза ме! ‘не љути ме, не изазивај ме!’, пасти у ватру ‘разбеснети се’, бацити ватру ‘подбунити’ (као у чувеном Вуковом опису: Милош [...] на сабору баци ватру у народ и распали буну), вадити (за некога) кестење из ватре ‘излагати се опасности (зарад некога)’, метати ватру ‘уносити раздор’, (бити спреман за некога) ставити руку у ватру ‘(за некога) гарантовати’, грнути (загртати) ватру руком ‘бити безгранично послушан’, тражити ватре на лањском огњишту ‘узалуд нешто радити’.
   Сипати уље на ватру значи ‘правити од зла горе, погоршавати већ тешку ситуацију’, а доћи као по ватру ‘много кратко се задржати (у нечијој кући)’, као на ватру падати ‘брзо се трошити (као да гори)’, ожећи (некога) без ватре ‘јако истући или изгрдити (некога)’ (отуд и живописни глагол ватраисати ‘тући некога жестоко’), дати / поклонити ватру ногама / табанима ‘побећи као да гори под ногама’ (отуд сликовити придев ватроног ‘јако брз’), као и маштовити опис: махати ватру у капи ‘бежати главом без обзира (гологлав, с капом у руци)’.
   Изведенице од именице ватра малобројне су и углавном се односе на основно значење и на телесну температуру, нарочито код деминутива и аугментатива: ватрица, ватретина, ватруштина, ватрушћина, ватрушчина, чак и ватруштиница. Именица ватриште данас значи ‘ложиште код разних пећи’, али раније је имала два сасвим опречна значења: ‘место где је некада ложена ватра, напуштено огњиште’ и ‘место у кући где се ложи, огњиште’, а метонимијом и ‘кућа, дом’ (исти је случај са синонимом огњиште).
   У кућама са више одељења (у време кад многе нису биле такве), оно одељење у коме се налазило ватриште (дакле, ‘кухиња’) и само се тако звало – мада је то могла бити и ватрењача или ватролож или ватреница (тако се звала кухиња у Хуму код Требиња и у Книну, док је у Равним Котарима и Буковици то била ‘кућа са само једним одељењем где је огњиште’).

Новогодишње „бацање ватре”

   Да је ватра била главни знак живота, показује и ватрарница ‘чобанска колиба која служи за привремено становање’ (у Билећи). Некада је свака кућа уз ватриште (огњиште) имала и ватраљ ‘гвоздену лопатицу са дугом дршком за преношење жара’ (већ према величини, звали су га и ватраљић, ватраљче, ватраљчић; ватраљина, ватраљчина). У Левчу и Темнићу постојало је занимање ватраџија ‘ћерамиџија, занатлија који пече ћерамиде’, док је другде ватраш просто ‘ложач’.
   Чак су разне машине на парни погон, пошто се у њима ложила ватра, биле назване по њој. Тако нас, на пример, етнолог Сима Тројановић (који је 1930. године објавио целу књигу о ватри у обичајима и животу српског народа) обавештава да „у Војводини се парни млин каже ватренка, а у књажевачком округу рекне се ватрењача”. У Срему је ватрењка ‘млин’, док је у Подунављу (и не само тамо!) ватрењача ‘пароброд’, што се види из записа: пред агенцијом паробродском [путници] чекаху разне лађе ватрењаче да путују уз Дунав.
   Придев ватрен (ређе ватровни, застарело ватровит, у Заглавку и ватревит) описује готово сва својства ватре: ‘који је као ватра’, ‘који је од ватре’, ‘ужарен (који букти)’, ‘врео (о пламену, ветру, али и о крви, сузама)’, ‘румен, црвен (о небу, цвету)’, ‘блистав (о очима)’, ‘опојан, жесток (о пићу)’, а онда и низ пренесених значења која се односе на људске одлике или понашање: ‘пун заноса’, ‘страствен, темпераментан, плах, нагао’, ‘похотан (о људима и животињама)’, ‘свесрдан, упоран’. Тако ватрени змај стварно  бљује ватру (истина, у бајци), док је ватрени говорник само страствен у свом наступу.
   Сложенице с речју ватра, осим поменутих ватролож ‘ватриште’ и ватроног ‘јако брз’ (у Херцеговини и као именица ‘троножац уз огњиште’), углавном су (полу)преведенице са страних језика, настале при преузимању техничких новина: ватромет (дословно ‘бацање ватре’), ватроскок, ватрострој (према немачком Feuerwerk дословно ‘ватрени посао’ – које се сматра независним од истозначног енглеског fireworks), ватромер ‘инструмент пирометар’, ватробран ‘преграда која штити од прегревања’, ватросталан ‘отпоран на ватру, нетопљив (о стаклу, глини)’ (вероватно према немачком feuerfest). Назив ватрогасац (према немачком Feuerlöschmann) изведен је од глагола ватрогасити, као и придев ватрогасни. Ту је и мало ређе занимање ватрождер ‘мађионичар који гута ватру’.
   Занимљивo је и то који глаголи иду уз именицу ватра, описујући шта човек с њом ради. Најчешће чујемо да се ватра ложи (док се не наложи) тако што се на одређени начин слажу, полажу комади дрвета (како би се она затим нечим потпалила да би боље горела). Али изворно, ватра се вади, извија, креше – којом приликом се она ствара ни из чега – и тако настаје жива ватра. Већ разгорела ватра често се описује глаголима примереним живом бићу: она скаче, поскакује, лиже, гута...

Крађа ватре

   Ватра је један од четири основна елемента (поред земље, воде и ваздуха), али једини који се сам по себи не налази у природи (громови и вулкани јесу природни извор ватре, али неконтролисане, стихијске, коју је човек доживљавао као божанску силу – али и демонску – небеску или подземну).
   У митологији многих народа, ватра је изворно била власништво богова. Сетимо се само титана Прометеја, који је од богова украо ватру и дао је људима, па за тај преступ је сурово кажњен: ланцима је прикован за стену, а орао му је свакодневно кљувао утробу. У нашој пак традицији, Светом Сави се, међу многе заслуге за просвећивање српског народа, приписује и та да је украо ватру од анатема у некој воденици у Тршићу. Наравно, то је израз народне маште, јер су ватру умели да створе сами људи – можда још неандерталци, пошто најновија открића померају границу са пре 50.000 година на пре више стотина миленијума, а камоли Срби у 12. веку. Питање је, међутим, како су је звали.
   Именица ватра није посведочена у старосрпском. Она највероватније нема ни прасловенску старину, упркос томе што је бележе и други словенски језици: словачки vatra ‘ватра на отвореном’, чешки (застарело) vatra ‘блесак, пламен’, пољски (дијалекатски) watra ‘ватра; пепео’, украјински вáтра ‘огњиште; под хлебне пећи’, у дијалектима и ‘ватра, жар, згариште, пепео’. Како реч постоји и у несловенским језицима на Балкану, у румунском vatră и у албанском votrë / vatrë, неки стручњаци сматрају да је она у словенске језике ушла преко номадских пастира на подручју Карпата (а да у крајњој линији потиче из језика балканских староседелаца Дачана).
   Међутим, смер позајмљивања је могао бити и обрнут, при чему реч и даље није изворно словенска него је преузета (у додиру са иранским народима Скитима и Сарматима) из староиранског ātar, āϑrō ‘ватра’, сродног са латинским atrium ‘огњиште’ (при чему су Словени на почетак додали једно v-, јер њиховој фонетици нису својствене речи које почињу на а-).

Огањ и огњица

   Да би све било још мало компликованије, именица ватра има и синоним, стару словенску реч огањ. Тако пословица с почетка овог текста негде гласи и: Ко се дима не надими, он се огња не нагрија. Постоји чак и привидни плеоназам огањ ватра којим се наглашава снага ватре (у страшној претњи Али-паше Јакову Даковићу: Тебе жива хоћу уватити, на огањ те ватру наложити – у народној песми „Први ударац турски на Грахово”).
   Иако ове две речи нису апсолутни синоними (данас је огањ стилски обојен као поетска и/или застарела реч, мада је у неким крајевима то чак главна реч, а негде се међу њима двема прави разлика тако да је огањ ‘огњишна ватра’, док је ватра ‘пожар’), изведена значења им се углавном подударају.
   Да се у старосрпском именица огнь користила у општем значењу, сведочи нам потврда у Душановом законику (из 1349): тьзи оубїица [оца или матери, брата или чеда] да се иждежеть на огни. Ту је и придев огньнь (отуд надимак Вука Гргуревића Бранковића Змај Огњени Вук, или празник Огњена Марија), као и медицински термин огница ‘грозница’ (и данас се каже огњица).
   Ипак је она најживља у изведеници огњиште (још у Душановом закону стоји огнище). То је свесловенска и прасловенска реч, као и основа именица *ognь (њу у одговарајућим облицима имају сви словенски језици: старословенски огнь, македонски оган, бугарски òгън, словеначки ógenj, словачки и чешки oheň, пољски ogień, руски и украјински огóнь, белоруски агóнь). Крајње порекло (на индоевропском нивоу) није сасвим јасно, али јој је сродна латинска ignis ‘ватра’, литванска ugnìs, староиндијска agni-.
   Романски језици данас за ватру користе облике засноване на латинском focus ‘огњиште’ (италијанско fuoco, француско fеu, шпанско fuego, румунско foc), јер се првобитна латинска реч у њима није очувала. А онда је случај хтео да она у изворном лику васкрсне 1946. године, као име италијанске фабрике кућних уређаја Ignis (фрижидери те марке били су веома цењени и код нас). Преко деноминалног глагола ignire доспела је и у енглески, где је препознајемо у глаголу to ignite ‘упалити, запалити (се)’, даље и у ignition key ‘кључ којим се пали, укључује (мотор, уређај)’.
   О већој старини и дубљој укорењености речи огањ у српском језику сведоче нам бројна лична имена (и од њих изведена презимена) као Огњан, Огњен, Огњана, Огњена, Огњанка, Огњенка, Огњеслав, Огњослав; Огњанов, Огњанац, Огњанин, Огњанић, Огњановић, Огњеновић, Огњанчевић... С друге стране, једино име изведено од ватра – Ватрослав – није народно (иако личи на Драгослав, Мирослав), већ га је сковао Ватрослав Јагић, познати хрватски слависта, како би заменио своје првобитно латинско Ignatius, интернационално Игнације. Од латинског потиче и наше име Игњат (без женског пандана!), али његов гласовни лик (са т уместо ц) указује да смо га усвојили преко грчког језика.
   Неколико ретких презимена којима је у основи ватра нису настала, како то иначе бива, од имена, већ од надимака, и то необичних. Зашто су неког прозвали Ватрица, можемо само да нагађамо, док за Ватраљ претпостављамо да је од надимка забележеног у Славонији – где су тако звали месечаре. Презиме Пириватрић потиче од надимка Пириватра, који углавном значи ‘занесењак’ (Вук га у Српском рјечнику бележи кроз анегдоту о старцу ког су једва спасли од смрзавања у планини).

Да се не угаси

   Како год ми данас звали ватру, она гори и светли, греје и пали, сатире и прочишћава – а притом има и практичну и обредну функцију. Tо нам понајбоље показује ватра на огњишту (не каже се ни огањ на ватришту, ни ватра на ватришту, нити огањ на огњишту). Преко огњишта је и сам огањ метонимијски појам куће или чак само једне породице (тако Сима Тројановић бележи да у Кучима, на Косору, има 46 кућа и 57 огњева).
   Огњиште је одвајкада средиште породичног окупљања – не само зато што се ту готовила храна и осветљавао и грејао животни простор већ и због његове култне улоге места где бораве душе предака (који су у давној прошлости под њим сахрањени). У огњиште су се људи заклињали као у светињу (Тако ми се огњиште мојом крвљу не угасило) и никад га нису проклињали. Како не би оскрнавили светост ватре, пазили су да у њега случајно не пљуну; чак је забележен обичај да, ако неко нехотице згази ватру, он треба да се врати и руком додирне то место. Као да тиме помази ватру, да јој се извини.
   Прадавни поступак којим се добијала жива ватра, иако више није био неопходан у свакодневном животу, и даље је задржао обредну функцију: ватра се у српском народу креше на поједине празнике (на Ивањдан, Петровдан, Илиндан), и то у посебним условима. Ту дужност обављају двоје који на неки начин чине природни пар: или близанци, или једноданчићи, или имењаци, или брат и сестра. Обред се изводи по правилу у потпуној тишини и у тами: у поноћ, по мрклом мраку, или пред свитање.
   Сврха добијања такве ватре јесте одбрана и заштита од болести – људи и стоке. Том приликом се сви окупе око ватре, деле је међу собом, проносе је по селу, прескачу је, провлаче се кроз тунеле између две ватре, проводе стоку између две ватре. Шта се од ових обичаја сачувало и где се они још увек упражњавају, могу нам рећи етнолози, а не лингвисти. На потоњима је само да укажу да се ватра у језику шири на све стране, скоро као пожар, лако прелазећи пут од конкретних до апстрактних значења, од појма разорне силе до сасвим супротног: симбола трајања и живота. Тако су чувари ватре ‘чувари (одређене) традиције’, а одржавати ватру (у некој области) значи ‘одржавати (нешто) у животу’.