Живот пише драме

УЖАС НА ШИНАМА

Машиновођа је подигао поглед, тек да би видео возило испречено на шинама. Није имао времена да заустави воз...

Тридесетогодишњи Јеџун Ган завршавао је дневну смену. У рано поподне тог 21. октобра прошле године осталa му је само још једна тура између Бусана и Ђимха, градова у Јужној Кореји. Засео је за управљач воза, заправо, неке врсте метроа који добрим делом иде по површини. Проверио је све уређаје, напон мреже. Све је било у реду. Машиновођа није био уморан. Чак је намеравао да поподне проведе с пријатељима. Још само два или три сата, и готово је за тај дан.
   Док је заустављао воз у успутним станицама приметио је да нема много путника. Није ни чудо, усред радног времена тешко да се ко вози около. Тим боље, не губи време у гужвама. Воз је напустио Ђимха. Отварао се део пруге без препрека, где машиновође возе готово наслепо. Све ради као сат, оно мало пружних прелаза уредно се затвара да пропусти воз. Преко камера, у два вагона једва је избројао десетак путника. Воз клизи по шинама, повремено достиже и пуну брзину. Машиновођа готово да не види трећу шину, ону у средини, кроз коју се воз напаја струјом.
   Одједном, нешто је почело да клопара у машинском одељку. Јеџун се премишљао. Да ли да заустави композицију? Није желео да ризикује. Опет, брзина се није смањивала, све команде су радиле. Чак је неколико пута поновио поступак за случај опасности, који сам  испробава све уређаје на локомотиви. Све је било у реду. Али се клопарање наставило.

Џип на шинама

   Као за инат, Јеџун је био сам у кабини. Решио је да не зауставља воз, већ да отвори преграду и летимично погледа. То може да буде и нека глупост, део који се откачио и сад чангрља. Да је нешто теже, локомотива би се зауставила сама од себе. Овако, и даље јури.
   Мало је смањио брзину, отворио машински део. Одока ништа није одавало утисак квара. Сплет жица, штампаних плоча, све је било на месту. Вратио је поглед на шине, пруга је слободна. Нигде није било укрштања. А оно нешто и даље чангрља. Сада се завукао мало дубље у одељак. Учинило му се да види парче одваљеног лима. Није успео да га дохвати, али је очигледно то стварало буку. Ако упадне у машину, може да направи много већи дар-мар. Дохватио је неку шипку и покушао да врати лим на место. Кад стигне у станицу механичари ће да реше квар.
   Неколико покушаја касније, успео је. Део је заглављен на место, више ништа није клопарало. Усредсредио се на пругу. А већ тај први поглед му је одао да нешто није у реду. Нешто опасно није у реду.
   Неколико стотина метара даље нешто се испречило на шинама. Како се локомотива приближавала, схватио је да је то препречен џип. Ту је прелаз, али зашто тај у возилу стоји насред шина? Притиснуо је сирену, дохватио кочницу за случај опасности. Точкови шкрипе, лете варнице, сирена урла. Онај се и даље не помера. Јеџун је схватио да локомотива и два вагона не могу да се зауставе. Удариће у џип, тек мало смањеном брзином.
   Неколико секунди касније воз је био на педесетак метара од џипа. У џипу нема никог. Макар нешто. Кроз главу му је пролетело да се џип сигурно покварио, возач није успео да га помери, па је отишао по помоћ. Уследио је ударац. Јеџун је излетео из седишта. Чуо је ломљаву стакла, шкрипање метала. Тумбао се по кабини локомотиве. Ударац главом о управљачку таблу готово да га је онесвестио. Утом му је поред главе пролетео комад откинуте треће шине. Комад гвожђа од десетак метара вероватно је још био под напоном. Прозујао је на свега неколико центиметара од њега и пробио зид локомотиве. Завршио је вероватно у вагонима. Да му се неко нашао на путу, на пример Јеџун, пробуразио би га.
   Једва се подигао, придржавајући се за оно што је остало од управљачке табле. Нешто у близини је цврчало. Јасно је чуо шум пламена. Испред локомотиве стајао је џип. Или оно што је остало од њега. А то није било много.
   Искобељао се кроз прозорска окна изобличена од удара. Изгребан, исечен и изубијан,  добауљао је до остатака џипа. Све је смрдело на паљевину. Некоме са стране требало би неко време да схвати да је та изувијана гомила метала неколико секунди раније била возило. Унутра није било никога, на сву срећу. Тек онда се окренуо ка сопственој композицији.  Од силине ударца вагони су излетели из шина. Ватра је лизала стране. Јеџун је натерао себе да потрчи. Где су путници, шта је с њима?
   Кад је пришао вагонима, врелина га је вратила неколико корака назад. Руком је заштитио лице и покушао поново. Видео је да су се стакла истопила. Нека су готово цурила из оквира. Изнутра је чуо вриштање. Путници су заробљени. Није могао да приђе, пламен га је одбијао.
   Покушао је да навуче јакну преко главе. Утом је видео како нечија нога растура остатке прозора, а кроз насталу рупу излазе људи. Сурвавали су се низ вагон и гледали да што пре побегну. Брзо их је погледом бројао. Чини му се да је било више путника. Трчао је од једног до другог преживелог. Где су остали, да ли је уопште још неко остао? Један путник мрмљао је да је нека жена остала позади. Сада је није било. Да није изашла и отрчала? Машиновођа је морао да провери.
   Један путник покушао је да га задржи. Овај се није дао. С јакном преко главе верао се по олупини. Руке су му гореле од готово усијаног метала. На неким местима ближим пламену готово да би зацврчале. Није се обазирао, настављао је да се пентра ка прозору.
   Убрзо се скотрљао у олупину вагона.

Где је дете?

   Једва да је нешто видео од дима. Од испарења готово да се онесвестио. Путници напољу су га дозивали, али их није чуо. Шушти пламен, пуца стакло, топи се све. Полако је напредовао ка задњем делу вагона, где је ватра била најјача. Или му се чинило. Покушавао је повређеним рукама да угаси ватру на седиштима. То му је била једина нада да се пребаци. Млатио је рукавима јакне, тек да пламен мало умине.
   Коначно, нашао се код задњег реда. Запазио је ногу заглављену између седишта и добауљао до тог места. Мутило му се у глави. Жену је успео да извуче више на пипање него што је видео где је. Вукао ју је све док није осетио да је слободна. Како да је избаци напоље? Пребацивао ју је преко седишта. Једно по једно, ка најближем прозору. А тамо је неким чудом стакло још било читаво. Секунд касније, ногом је од стакла направио срчу. Жену је бацио кроз отвор и успентрао се за њом. Неко од путника споља му је помогао. Жена је убрзо била положена поред вагона.
   Када је удахнула, дошла је себи. Бар накратко. Нешто је мрмљала. Упркос врелини ватре Јеџун се стресао. Помињала је неко дете. Онда се поново онесвестила. Мора да је њено дете остало унутра. Пламен је сада избијао из сваког отвора вагона.
   Машиновођа је поново пребацио јакну преко главе. Сада је мало скратио пут, прошао је кроз малочас разбијени прозор. Није се више обазирао на врелину и пламен. Пребацивао се преко седишта. Када се поново нашао код задњег реда, млатио је као помахнитао. И коначно напипао.
   Дете је лежало иза седишта и није се мицало. Јеџун је последњим остацима снаге дограбио мало тело. Неколико секунди касније, истим путем, био је напољу. Дете и мајку склонили су даље од вагона. Утом су стигли и ватрогасци. Машиновођа и путници пребачени су у болницу. Неколико дана касније су пуштени. Јеџун се извукао с неколико шавова и много завоја. Боље и тако, него пробуражен шином.