Живот пише драме

У ПАКЛУ ВАТРЕНЕ ПИЈАВИЦЕ

Свуда дим, стравична врелина. А онда се на хоризонту указало нешто што нико није могао ни да замисли. Пламени торнадо. И био је све ближе...

За своје четрдесет четири године живота возач булдожера Тери Камингс видео је свашта. Како и не би, када је његова машина била придружени део ватрогасне службе у Калифорнији, САД. То ће рећи да је малтене свако лето проводио у кабини булдожера, затрпавајући жаришта пожара. Али то чему је управо сведочио 26. јула 2018. године није могао да замисли ни у најлуђим сновима.
   Тог јутра је стигао позив из централе ватрогасаца. Пожар који је букнуо два дана раније у области Шаста није се смиривао. Заправо, само се још више разбуктавао. Више није помагала уобичајена тактика, па су ватрогасци на терену захтевали булдожере. Камингсу није остало ништа друго до да седне у кабину и упали машину. Није било времена да чека возило које би превезло машину. Булдожер је пролазио улицама Рединга. Врелина се увелико осећала, а људи су гледали у стубове дима на ободу града. Били су све већи и већи.
   Док је возио ка жаришту, Камингс је по педесети пут у глави вртео причу коју је чуо од командира. Установили су да је пожар букнуо потпуно уобичајено. Људска грешка се укрстила са исушеним пределом. Тако је било сваке године. Чак су утврдили и ко је изазвао пожар. Један старији пар прошао је кроз Рединг. Гума на приколици је пукла, они то нису приметили на време. Неко време је точак стругао по путу, то је изазвало варнице од којих је букнула трава. За сат или два горели су хектари. До 26. јула преко 120 квадратних километара било је под ватром.

Последњи бранилац

   Камингс је у кабини булдожера гледао у термометар. Једва да је поверовао у оно што види. Сказаљка је стала на 45 степени Целзијуса. Стотинак километара западно било је свега 15. Хладан ветар дувао је са обале, сусретао се са врелином пожара. Ово је створило пијавицу. Како је падао мрак, тако је пијавица била све већа. Готово да се претворила у торнадо. Управо то је видео Камингс, негде у даљини. Ватрена пијавица гутала је све пред собом, а сваког тренутка била је све ближе.
   Возач није имао намеру да побегне. Био је један од последњих бранилаца града. Ватрогасци су покушавали да се изборе с ватреном стихијом, а Камингс је преко радија слушао успаничене позиве у помоћ. Поново су тражили подршку механизације. Камингс је нагазио на гас. Мотор је заурлао, булдожер се залетео ка пожару. Ватрена пијавица била је удаљена свега неколико километара.
  Чим је стигао на оно за шта је био убеђен да је жариште, Камингс је прионуо на посао. Копао је опкопе, а ископаном земљом затрпавао ватру. То је требало да спречи пламен да приђе кућама у предграђу. А био је опасно близу.
    Готово да није подизао поглед с кашике. Када је коначно погледао ка хоризонту, у оној врелини пробио га је хладан зној. Ватрена пијавица била је ближе него што је могао и да претпостави. Готово да је видео пламенове како избијају са стране. Малтене је могао да их броји. Проценио је да иде до 120 метара у висину. Ширину није смео ни да претпостави. Сигурно око 200–300 метара. Оно што није знао је да је температура бар двоструко већа од оне уобичајене за пожаре. И у затвореној кабини чуо је хук ватре. Није наликовало било чему њему познатом. Било је стравично.

Шатор спаса

   Морао је колеге да упозори на опасност. Радио-веза се прекинула. За дивно чудо, мобилни телефон је још радио. Искочио је из кабине. Пламени ветар га је у секунди бацио на леђа. Покушавао је да устане, али никако није успевао. Као да га је нешто огромно приковало за тло. Такву врелину никада раније није осетио. Није веровао да је уопште могућа, на отвореном терену. Кожа као да се топила. С муком се осовио на ноге. Док се пентрао у кабину, врели метал га је пекао по рукама. Једва је затворио врата.
   Унутра је било тако врело да је термометар отказао. Камингс је гледао како се слова изливена на кабини булдожера буквално топе. Светиљке су експлодирале, једна по једна. Онај мобилни је и даље радио. Зачуо је експлозију. Негде у близини ватрогасни камион је одлетео у ваздух. Камингс је тражио подршку из ваздуха. Нека га авион или хеликоптер надлети и изручи воду на булдожер и околину. То је једини начин да остане жив. Само, ни сам баш није веровао у то. Једва је чуо наређење из штаба. Командир је урлао у телефон да под хитно узима опрему за евакуацију и бежи што даље, ка граду. Пијавица иде право на њега.
   Камингс се окретао по кабини. Та опрема се састојала од ватроотпорних шаторчића, као последњег прибежишта. Предвиђено је да се замота у њих, сачека да ватра пређе и онда настави даље. Само, нису деловали као да ће издржати ту врелину. Мора макар да покуша.
   Отворио је шаторчић. Једва да је успео да отвори врата кабине. Искочио је и одмах се срушио. Потпуно је расклопио шатор. Упузао је, затворио се. Врелина као да је минула. То је потрајало свега неколико секунди. Камингс је у страви гледао како се ватроотпорно платно топи. Шатор се убрзо напунио димом. Једва да је могао да гледао. Умреће на тлу, спржен. Или још горе, угушен. Одбацио је приручно склониште. Мора назад у кабину.
   Једва да је успевао да види даље од неколико метара. Врелина га је штипала за очи, а оно што је видео било је стравично. Свуда само ватра, све је било наранџасто. Пламенови су му деловали врло живо. Као да су јурили ка њему.
   Поново је упузао у кабину. Пало му је на памет нешто потпуно сумануто. Да покуша да упали машину. Ако не одлети у ваздух, можда ће да се извуче.
   За дивно чудо, мотор је забректао. Огромна машина се покренула. Камингс је на прозоре навукао ролетнице које би га заштитиле од ватре. Додао је гас и кренуо ка граду. Свуда мркли мрак, као да је поноћ. Само сјај ватре осветљава пут.
   Торнадо је подигао камење које пролеће кроз ветробран попут метака. Камингс вози готово сагнут. Ако је већ успео да покрене машину, не би било добро да му неки камен просвира главу.

Шта то чујем...? Камион!

   Неколико стотина метара даље осетио је како се булдожер заноси. Врела ваздушна струја померала је машину тешку 23 тоне. Окретала је око осе. За неколико секунди, булдожер се преврнуо. Камингс се тумбао по врелој кабини. Дограбио је торбицу за алат и истурио је испред лица. Тако је макар мало скретао врели ваздух и штитио се. На прстима су му искакали бели пликови. Опекотине ко зна ког степена. Као да му се кожа топила. Урлао је.
   Био је сигуран да му је дошао крај. Још када је осетио да га торнадо буквално исисава из кабине, опростио се са животом. Остаци стакла на прозору су га секли по леђима. Некаква стравична сила га је вукла у пламен. Ништа му није било јасно. Какав је то пламен, о чему се ради?
   Последњим атомима снаге ухватио се за оквир прозора. Није обраћао пажњу на посекотине. Вукао је, покушавао да допре до кабине. Готово да је улетео унутра. Поново је покушавао да намести оне завесице. Као да ће да га спасу пламене пијавице. Ипак, никако није успевао, опекотине на прстима су га спречавале. Гледао је како пликови бубре. Стварали су се нови и нови. Дограбио је нож који се нашао у кабини и једноставно их секао. Није обраћао пажњу на бол. Или га није ни осећао?
   Поново је навукао завесице. Врелина је макар на секунд била подношљивија. Или је он тако мислио? Можда је већ мртав.
   Више није осећао пламени ветар. То је то, сигурно је мртав. Само, откуд на оном свету брујање камиона? Подигао је главу. Ослушнуо. Јесте, чује се неко велико возило. Погледао је кроз завесице. У близини је био ватрогасни камион. Имао је тек толико снаге да повиче:
   – Унутра сам, вадите ме!
   Тек касније је чуо да је пијавица нагло скренула, свега неколико десетина метара од булдожера. То је омогућило ватрогасцима да приђу преврнутом возилу. Нису очекивали да Камингса затекну живог. А док су га возили ка болници, свуда је видео само пепео. Пожар је буктао још данима и недељама, али је оно најгоре прошло.