Живот пише драме

ТРКА ЗА ЖИВОТ

Предвиђали су да више никада неће ходати без штака, али Елизабет Робинсон је одлучила да трчи

Једног ведрог јутра у Илиноису, наставник биологије је, из воза, угледао малу Бети како трчи. Помислио је да неће стићи вагон, који само што није кренуо, и да ће закаснити у школу. На његово изненађење, неколико часака касније, Бети је утрчала у купе и села поред њега. Као некадашњи спортиста и тренер школског атлетичарског тима, наставник јој је предложио да дође на њихов тренинг.

Првог дана је, измеривши јој време, потврдио да је Бети изузетно надарен спринтер. Тако је постала једина девојчица у тиму. У то време, између два рата, било је свега неколико тркачких такмичења за жене у Сједињеним Државама. Тренер ју је подстицао да учествује у сваком. Када је освојила друго место на окружном такмичењу, уследио је позив за Женски атлетски тим Илиноиса.

А онда су, 1928. године, дошле Олимпијске игре у Амстердаму. Први пут су приређена женска надметања у тркама на 100, 4х100 и 800 метара, бацању диска и скоку увис. Иако се само неколико пута такмичила у својој савезној држави, Елизабет је решила да се опроба у квалификацијама. Није погрешила: завршила је на другом месту и као најмлађа такмичарка ушла у олимпијски тим Сједињених Држава.

У Амстердаму је стала раме уз раме с најбољим атлетичаркама света. Две су одмах дисквалификоване због погрешног старта, а осталих шест ступило је на линију по други пут. Бети, којој је било само 16 година, освојила је златну медаљу за своју земљу, прешавши 100 метара за 12,2 секунде.

Ушла је у повест Игара као прва победница женске трке на 100 метара, најмлађа добитница златне медаље на 100 метара и први спортиста који је за Сједињене Америчке Државе освојио златну олимпијску медаљу у атлетици. Успех је употпунила и сребром у штафетној трци на 4х100 метара.

Одмах по повратку кући, Бети је почела да тренира за наредно олимпијско такмичење у Лос Анђелесу. Посебно јој је значило што ће се тркати на домаћем терену. Упоредо се уписала на студије физичког васпитања, намерна да једног дана постане тренер атлетике. На лето 1931. године, јавност јој је увелико предвиђала победу.

Осим љубави према атлетици, Бети је гајила и страст према летењу. Вежбала је за дозволу за пилота. Једног јунског дана, рођак ју је позвао да му се придружи на кратком лету изнад околине Чикага. Одушевљено је пристала.

Узлет је протекао у најбољем реду; авион се лагано кретао небом. Одједном је настао мук: мотор се зауставио, а летелица се стрмекнула у мочвару близу пољане с које су полетели. Спасиоци су извукли њеног рођака из олупине и хитно га пребацили у болницу. Изгубио је ногу.

Елизабет је, међутим, на лицу места проглашена мртвом. Док је њено беживотно тело лежало на столу, лекари су уочили нешто чудно. Учинило им се да Бети дише. Када су јој се сасвим приближили, уверили су се да је ипак жива – само без свести.

Провела је месец дана у болници. Од стравичног пада авиона задобила је унутрашње повреде, поломила леву потколеницу, кук и руку. У ногу су јој уградили метални клин. Када је повратила свест, хирурзи су јој саопштили да можда више неће моћи да хода без помагала и да засигурно неће моћи да се такмичи у трчању. Наредних шест месеци провела је у колицима. Проходала је тек после две године, отарасивши се штака.

Уместо да се помири с прогнозама лекара, Бети се заинатила. Почела да је бесомучно трчи да би убрзала опоравак. Стање јој се постепено побољшавало. Пролазиле су мукотрпне терапије и тренинзи. Маштала је да поново стане на стазу, чује хук са трибина, осети напетост последње секунде пред знак за почетак трке.

С временом, како јој се враћала снага, почела је да размишља о Олимпијским играма 1936. године. Несаломивом вољом и упорношћу повратила је своју брзину. Међутим, спринтерске трке деловале су јој недостижно јер и даље није могла довољно да савије лево колено за почетни положај. Ипак, изабрана је у штафетни тим за трку 4х100 метара, где се кретало из стојећег положаја.

Олимпијске игре у нацистичкој Немачкој служиле су за величање аријевских спортиста и владе Адолфа Хитлера. На домаћем терену, Немице – миљенице публике – поставиле су нови светски и олимпијски рекорд у полуфиналу. Амерички тим је доспео у финале, али му нико није давао изгледе за победу.

Бети је трчала трећу измену. Немица је била у вођству када је преузела штафету. Опорављена Американка, одлучна и усмерена на стазу, била јој је за петама. А онда је Немица изненада испустила палицу. Бети је наставила да трчи, беспрекорно је предала своју палицу последњој такмичарки и – на опште изненађење – амерички тим је победио. Са 24 године, Елизабет Робинсон освојила је друго олимпијско злато.

Након овог успеха, повукла се из такмичења. Остала је у спорту као судија на великим атлетским догађајима. Своја искуства је преносила на предавањима широм Сједињених Држава, промовишући Национални олимпијски комитет. Подстицала је жене да се професионално и рекреативно баве спортом.

Ушла је у Националну кућу славних атлетичара 1974. године, али јој, зачудо, никада није дато место у Америчкој кући славних олимпијаца и параолимпијаца.

Мада се чинило да је пала у заборав, она је са 84 године поносно носила олимпијску бакљу на Играма у Атланти, надахнувши многе нараштаје атлетичарки. Преминула је 1999. године.