Фантастика - Зоран Јакшић

ГОСПОДИН ЧЕМПРЕС

Јоаким је сањао нарицање биља: лавеж јасмина, рику трандавиља, врисак коприва. Није то био сан препун драматичних обрта и мрачних наговештаја, као што би се могло очекивати: само хлорофилна туга, без почетка и краја. Неко други све то можда би сматрао досадним.

Јадиковка се одвијала уз пратњу спокојних и на свој миленијумски начин свечаних храстова китњака, а Јоакимова плућа испирали су мириси свежине. Када је будилник зазвонио спавач се пробудио, а дах шуме и даље је остао с њим.

Јоаким зажмирка и придиже се у кревету. Прозор његове собе који је гледао на Булевар Есперанција, град Света Клара; био је прекривен жалузинама и у соби је владала пријатна полутама. Неколико тренутака Јоаким је само седео и удисао влажни, пријатни мирис зеленила, не размишљајући одакле овај потиче. Прошло је извесно време пре него што је схватио да му неко стоји крај кревета и нетремице га посматра.

Окренуо је главу опрезно, као да очекује да види како му на јастуку лежи змија отровница и одмерава га са занимањем. Мир и тишина настављали су се као да се сан о храстовима продужио на јави. У кревету није било гмизаваца. Уместо тога, Јоаким угледа на средини собе нешто тамно и толико високо да је допирало готово до саме таванице.

Није човек, помисли он и осети како га пред силуетом у полумраку прожимају трнци. Опрезно је устао из кревета, закорачио и тек онда схватио у шта гледа. Једно време само је стајао отворених уста, не покушавајући да појми шта се дешава.

На средини спаваће собе уздизала се палма тамних, кожастих листова. Јоаким спусти поглед и виде да јој коренови избијају равно из паркета спаваће собе и да су уз пут расцепили скупоцену простирку. Обилазио је биљку, сигуран само да је претходне вечери није било. Уштинуо је себе до крви да би се уверио да то храстов сан не продужује даље него што има право, али призор се није мењао.

„Аха”, говорио је Јоаким са пуно разумевања, „аха”, баш као да се ради о чаробној речи која све разјашњава и доводи на своје место. Потом дохвати један лист, лепезу равних и као навоштених кракова; овај му папирнато зашушти под прстима. Нагло повуче, а лист се уз резак звук откине и остане му у руци. Мирис зеленила био је нешто јачи.

Онда је чуо гласове.

Са улице су допирали узбуђени жамор и препирка. Неколико тренутака Јоаким је само слушао, покушавајући да разазна појединачне говорнике. Онда примети да се не чује ни један једини аутомобилски мотор. Узбуђено је подигао жалузине и отворио прозор. Запахну га мирис свежине и зеленила, много јачи него до тада. Јоаким затрепта, не верујући очима.

Подно прозора пружала се шума. Високо, сеновито дрвеће дизало се из асфалта и ширило крошње између фасада булевара Есперанција. Столетна дебла пробијала су се из плочника и аутомобила, а пузавице се обавијале око паркинг сатова и уличних светиљки попут млађих сестри питона. Један саобраћајац збуњено је тумарао између стабала са стоп знаком у руци.

Јоаким журно навуче мантил преко пижаме и похита из спаваће собе. На излазу из стана саплете се о купинов жбун који се ширио преко голог бетона ходника и умало паде. Убрзо потом обрео се на улици.

Дан је био сунчан и кристално прозрачан. Јоаким је омамљено ходао улицом, а око њега људи су журили, гестикулирали и расправљали. Покуша да заподене разговор са неколико пролазника, али нико није обраћао пажњу на њега. Дрвеће је вирило из фордова и шевролета и њихало грање над његовом главом. Он угледа како неки брка са ручном тестером под мишком чешка главу пред десетметарским кестеном који му је затварао врата гараже.

Песму је зачуо када је стигао до раскрснице са Текумсехом. Глас певачицин био је млад, девојачки, пун спокојства и доброг расположења. Јоаким пође напред, радознао да види прву особу која није изгубила главу пред зеленом инвазијом на Свету Клару. Између стабала угледа девојку у блузи каки боје, са црвеном траком око главе. Он јој приђе ближе. Девојка је држала ноге у фонтани са локвањима и гледала како јој рибице грицкају прсте.

„Тексаски сабал”, рече девојка и показа прстом. Јоаким спусти поглед и виде да у руци још држи откинути лист палме из спаваће собе.

„Ти као да једина имаш представу шта се овде дешава.”

Насмешила се детиње, широко и рекла:

„Можда и имам.”

„Зашто не кажеш и мени? Ко си ти?”

„Амелија Касима, студент ботанике. Постаћемо врло тражени ових дана, знаш”, рече она. „Кажи ми, куда одлази биље када умре?”

„Молим?”

„Када их посечемо, стабла не нестају, већ иду у другу димензију. Ниси то знао?”

„Не”, рече Јоаким, не скидајући поглед са ње.

„Немој да ме гледаш као да сам ћакнута. Зар ниси слушао радио од јутрос? Нисам то ја измислила. Све врви од изјава умних научничких глава. Наводно су недавне пробе новог оружја нешто пореметиле у односима димензија времена и простора. Како год било, на радију кажу да нам се враћа све оно биље које је умирало милионима година.”

„Да ли је то истина?”, рече Јоаким. „Хоћеш да кажеш да ћемо бити затрпани зеленилом?”

Уздахнула је.

„Када сам долазила, видела сам нешто што личи на праисторијску преслицу... Знаш ли шта је то? Биљка која је живела у доба диносаура. Можда ћемо се поново срести са очевима наслага угља.”

Праћакнула се, а рибице се разбежаше од ње.

Заједно су ћутали неко време. Јоаким из даљине зачу глас спикера са радија који је драматичним тоном говорио како се инвазија биљака спустила све до Јануарске реке. Људи су пијано промицали преко трга.

„Па то је пропаст цивилизације”, помисли Јоаким. „Да ли је све ово силно дрвеће ишта оставило од саобраћаја? Има ли места која су поштеђена?”

Он остави девојку на фонтани и пође даље према раскршћу Сарпентеус.

„Требало би да сам очајан. Било би природно да дрхтим пред доласком другог света. Али због нечега то се не догађа.”

Он замисли бомбе и пројектиле обрасле бршљаном, топовске цеви из којих расте шебој. Тенкове олисталих гусеница. Да, морам пажљиво да размислим шта се мења на горе, а шта на боље, помислио је. Можда није све тако црно.

Када је зашао у честар раскршћа Сарпентеус, Јоаким за леђима поново зачу девојчину песму. Док је размицао круто, лиснато грање око себе, радио на улици говорио је како извиђачки сателити јављају да Северни пол лагано зелени.