Живот пише драме

СУСРЕТ ОТЕТИХ БЛИЗНАКИЊА

Тек кад су се упознале као деветнаестогодишњакиње, сестре су откриле да су међу хиљадама беба у Грузији које су украдене и продате

До дванаесте године Ејми Хвитија никад се није нашла у околностима које би јој узбуркале детињство. Одрастала је у кући пуној љубави, ишла у школу и уживала у ситним радостима као и свака друга девојчица. Све док необични догађаји нису довели до судбоносног сусрета.
    Једног поподнева, док је боравила код баке у граду Потију надомак Црног мора, гледала је своју омиљену емисију „Грузија има таленат”. Пажњу јој је привукао наступ једне учеснице, не толико због онога што је изводила на сцени колико због њеног изгледа. На први поглед учинило јој се да само умишља. Међутим, кад се добро загледала, није било сумње да девојчица на телевизији изгледа исто као и она. Црте лица биле су им истоветне, а себе је препознала чак и у њеним покретима.
   Ејми је отписала „сусрет” преко екрана као чудну случајност, али сличност је била толика да су је лако приметили и њени најближи. Штавише, после емисије рођаци су одасвуд звали Ејмину мајку, жељни да сазнају кад је њена ћерка одлучила да се такмичи, и то под другим именом! Мајка није задовољила њихову радозналост. Тврдила је да је у питању грешка, да Ејми нема никакве везе с емисијом и да је то вероватно један од оних случајева који доказују да свако на свету има свог двојника.

Несвакидашњи догађај је убрзо заборављен. Међутим, после седам година, судбина се поново умешала. У новембру 2021. године Ејми је објавила снимак на друштвеној мрежи на ком се види како јој раде пирсинг на обрви. Ано Сартанија, деветнаестогодишња девојка из грузинске престонице Тбилисија, добила је снимак од другарице којој је било занимљиво што Ано и девојка с „Тик тока” личе као јаје јајету. Ано није умела да објасни како је то могуће, па је решила да крене у потрагу за девојком с пробушеном обрвом. Поделила је снимак с колегама на универзитету и очекивала да се неко јави.
    Посредник је помогао да се Ано и Ејми повежу на интернету. После неколико размењених порука Ејми је схватила да је Ано девојчица коју је пре седам година видела на телевизији. Ипак, и даље им није било јасно како толико личе. Испоставило се да су рођене у истом породилишту, које више не постоји, али у размаку од неколико седмица, што су потврдили подаци у крштеницама. Дакле, не могу бити сестре, а камоли близнакиње.
    Ово сазнање их није умирило – остало је сувише необјашњивих сличности: физички изглед, фризура, музички укус, љубав према плесању, па чак и редак генетски поремећај. Морале су да се сретну да би заједно кренуле у потрагу за одговорима. Њихов први састанак уживо десио се на станици у Тбилисију. Кад су се погледале у очи, обе су имале утисак да стоје пре огледалом. Тада су се увериле да су близнакиње.

Ејми и Ано су се по повратку кући суочиле с родитељима. Уследили су тешки разговори, али девојке нису одустале док нису сазнале целу истину. Близнакиње су, као што су и претпоставиле, раздвојене на рођењу 2002. године и усвојене у размаку од неколико недеља. Зато се датуми у крштеницама нису подударили.
   Породицама које су их усвојиле само је речено да су нежељене бебе и да могу да их одгајају ако плате одређену своту новца. Нису имали појма да су уплетени у незаконите радње.
    Ејми није било довољно што је упознала рођену сестру. Желела је да нађе и њихову биолошку мајку. Ано у почетку није подржала предлог да траже жену која их је, по њеном мишљењу, издала, али је напослетку невољно пристала. У међувремену су сазнале да је мрежа злочинаца у грузинским боницама већа него што ико слути.
    Лавину је покренула новинарка Тамуна Мусеридзе 2021. године, пошто је сазнала да је и сама усвојена. Основала је групу на друштвеној мрежи „Фејсбук” како би кренула у потрагу за биолошким родитељима, али и да би други које је задесила иста судбина нашли помоћ. Многима је ово виртуелно друштво постало нека врста исповедаонице. Родитељи који су остали без деце и људи који никад нису сазнали ко су им родитељи делили су своју бол с осталим члановима.

Тамуна је на основу њихових прича наслутила да се у грузинским породилиштима крије мрачна тајна. Мајка једне кориснице групе пред смрт је открила усвојеној кћерки сопствени злочин: украла ју је из болнице у којој је радила као гинеколог-акушер. Породиљу је слагала да је дете мртворођено и није јој дозволила чак ни да види његово тело.
    То је био само један од стотина случајева. Новинарка је установила шаблон. Украдене бебе су обично проглашаване мртвим на рођењу или су лекари обавештавали мајку да је дете послато на хитну операцију коју није преживело. Узнемиреним родитељима брже-боље су потуране наводне смртовнице, а ови су их шокирано потписивали без читања, не знајући да у рукама држе документа за усвајање. Њихове бебе су даље кријумчарене дадиљама да о њима воде рачуна док се неко не јави да их преузме. Неке су завршиле у породицама у САД, Канади, Русији, Украјини, на Кипру.
   Уз подршку осталих чланова групе, Ејми и Ано су откриле да имају сестру која живи с њиховом биолошком мајком Азом у Немачкој. Ано и даље није била сигурна жели ли да упозна жену која ју је можда продала, али се ипак придружила Ејми. Заједно су отпутовале у Немачку на заказани сусрет.

После дирљивог али горког упознавања, Аза им је, надајући се да ће кћерке разумети да је и сама била жртва, испричала да је на порођају пала у кому, а кад се пробудила, лекари су је обавестили да је изгубила обе бебе.
   Њихова прича и открића Тамуне Мусеридзе натерали су Владу Грузије да се озбиљно позабави крађом беба.