Упозорење са дна океана

СЛАТКИ ПЛАВИ УБИЦА

Најопасније животиње су често – оне најмање

Плава прстенаста хоботница, изузетно мали и изузетно отровни становник плитких приобалних вода Индо-тихоокеанског подручја, једно је од најопаснијих морских створења на свету. Ова врста, која обухвата и неколико подврста попут Hapalochlaena lunulata, H. maculosa и H. fasciata, препознатљива је по плавим прстеновима који постају видљиви када се животиња осећа угрожено. Иако је дугачка само од 12 до 20 центиметара и најчешће делује потпуно безопасно, плава прстенаста хоботница заправо има један од најснажнијих природних отрова познатих науци – тетродотоксин. Овај нервни отров који производе симбиотске бактерије у телу хоботнице, блокира нервне импулсе код човека и може изазвати парализу и смрт уколико се унесрећеном не пружи хитна помоћ лекара. Отров је толико снажан, да је довољна чак и мала доза да усмрти човека. За сада не постоји познати противотров, па је једина мера коју је могуће применити вештачко механичко одржавање дисања док не престане дејство отрова.
   Плаве прстенасте хоботнице су углавном ноћни ловци и скривају се под стенама на дну океана или у коралним гребенима. Али када се узнемире, рефлексно приказују своје плаве прстенове као упозорење. У тим тренуцима прстенови почињу да трепере као опомињући сигнал, при чему сваки блесак траје око трећину секунде.
Утврђено је да хоботнице саме стварају плаву боју прстенова, која се прелама у многим нијансама помоћу „иридофора” – ћелија од беланчевина и хитина, које садрже кристале који одбијају и преламају светлост. Зато њихови плави прстенови трепере померајући зрачења ка ултраљубичастом крају спектра и назад. Иридофоре плаве прстенасте хоботнице увучене су у наборе коже, попут кесица, које могу да стискају мишићи око обода прстена који се згрче. То доводи до отварања кесице како би се створио блесак.
   У том тренутку могу да угризу, убризгавајући смртоносни отров кроз свој усни апарат, који подсећа на кљун птица. Занимљиво је и да овај отров не служи само за одбрану – код неких врста хоботница мужјаци га користе током парења да би привремено паралисали веће женке и тако смањили ризик да их оне прождеру при преносу сперматофора. Истраживања морских биолога показују да отров није присутан само у пљувачним жлездама, већ се налази и у крацима хоботнице као и другим деловима тела, што указује на сложени систем кружења отрова у телу.

Генетска истраживања открила су и да се плава прстенаста хоботница кроз миленијуме у потпуности прилагодила тако да буде отпорна на сопствени отров, што њеном нервном систему омогућава да несметано ради упркос присуству отрова. Биолози су такође утврдили и да женке отров преносе на јајашца, што младунцима даје заштиту у раној фази развоја. Иако сусрети ове хоботнице са људима нису чести, њен ујед може да буде кобан за само неколико минута. Зато научници упозоравају да се ове животиње никада не дирају, чак и када делују мирно – њихови светлећи плави прстенови служе као опомена, а не као позив за игру. Плава прстенаста хоботница савршен је пример како мала, и наизглед безопасна животиња, може имати изузетну моћ, те како у природи величина животиња није увек сразмерна њиховим способностима.