Живот пише драме

САМИ У ТАМИ

Kако би нашао некога да им помогне, човек је морао да остави децу на литици. Молио се само да ће моћи да се сети где их је оставио...

Тридесетчетворогодишњи Брендон Хугстра једва да је провео више од годину дана у Коквитламу у Британској Колумбији, Канада, а већ је неколико пута успео да се попне на оближњу планину Бурк. Ипак, тог 15. маја 2019. године био је забринут. И он, и жена му Клер. Овог пута су желела да крену и деца, шестогодишња Езри и седмогодишњи Оливер. Пут је био дужи од 11 километара. Чак да их време и послужи, биће то превише за децу. Ипак, деца су била упорна, па су родитељи пристали.
   Тек је прошло осам сати ујутру када су кренули. Брендон је у ранцу понео телефон, јабуке, чоколаде, чутурице и опрему за пецање. Успон је, макар у почетку, протицао без икаквих тешкоћа. Стаза није била захтевна. Иако је био мај, у близини врха наишли су на снег. Таман да се деца мало искачу.
   На врху су поделили последње залихе чоколаде. Брендон је осматрао околину. Није успевао да ухвати сигнал на мобилном телефону. Било је пола два по подне. Одмараће се још сат, потом ће да крену низбрдо, сада другим путељком. Сећао се да је ту било неколико малих језера, савршених за пецање. Нека се деца мало забаве, па ће да наставе. До вечери ће бити код куће.

Животињске стазе

   Сат касније Брендон је схватио да се стаза претвара у животињску стазу уз поток. А кад се поток претворио у каскадне водопаде, морали су да се пажљиво спуштају низ клизаве стене. Наставили су низ поток. Време их је служило све до средине поподнева. Тада су облаци прекрили небо, а они осетили хладноћу и глад. Брендон се непрестано тресао. Схватио је да не зна где су. Покушао је да упали ватру, али су шибице биле мокре. Морали су да крену даље.
   Пола сата касније поток се сурвао низ литицу и прерастао у шест метара висок водопад. Брендон је проклињао себе. Није смео са децом да крене непознатом стазом, без икаквих мапа. Езри није испуштала очеву руку. Покушавао је да уочи куда би могли да се спусте низ водопад. Само неколико стена деловало је довољно сигурно.



   Напредовали су полако, центиметар по центиметар. Корење дрвећа им је било одмориште. И све је било у реду док нису стигли до стене испод које није било ничега. Прекривала их је водена измаглица. Брендон је покушао да закорачи у страну, учинило му се да је видео испуст у стени. Онда се Оливер оклизнуо. Нашли су се у ваздуху.
   Као у успореном филму, Брендон је гледао како дечак главом удара у камен. Тада је и сам ударио у стену. Удар га је ошамутио, у ушима је зујало. Схватио је да му је пукла кожа на челу. Свести га је дозвало синовљево дозивање у помоћ. Струја га је вукла. Брендон је запливао за њим. Дохватио га је на једвите јаде и извукао на обалу. Крајичком ока гледао је где је Езри. Она је некако успела да исплива. Сада их је чекала на једној стени. Брендон је и њу пребацио на сигурно.
    Тек на обали је отро крв са чела и из очију. Покушао је да се сабере. Да ли је неко озбиљно повређен? Оливер је плакао и тресао се. Осим тога и једне чворуге, деловало је да је све у реду. Езри је била најприсебнија. Плакала је за патиком, без које је остала. А Брендон, осим поцепаног чела, није имао других повреда. Гледао је около. Ранац је однела струја, међу стене, двадесетак метара даље. Није долазило у обзир да покуша да га дохвати.
   Покушавао је да смири децу, а сам је био потпуно престрављен. Тражио је нову стазу, али је терен био потпуно неприступачан. Спустио се низ стење и коначно угледао какву-такву стазицу. Вратио се деци како би им саопштио добре вести. Езри је и даље плакала за патиком. Брендон се изуо и завитлао своје патике што је даље могао. Ако је дете босо, биће и он. Кренули су низ стазицу.
   Било је лакше, колико-толико. А већ педесет метара касније, нашли су се изнад још већег водопада. Било је све хладније. Били су мокри и исцрпљени. Брендон је и даље проклињао своју непромишљеност. Ипак, то је било најсигурније место које је могао да нађе. Ако жели да спасе децу, мораће сам да нађе помоћ. А то значи да њих остави на тој стени.

Обећање

   Скинуо је дуксерицу и обмотао њоме децу. Рекао им је да остану ту и не мрдају. Шта год да се деси, не смеју да се помере са стене. Он иде по помоћ. Обећао им је вожњу спасилачким хеликоптером. Још једном их је погледао, тражио да обећају да неће да се мрдну и кренуо.
   Како се спуштао низ стене поред водопада, борио се с нагоном да погледа ка стени и деци. Ипак, смогао је снаге да се усредсреди само на спуштање. Неколико минута касније, био је у базену на дну водопада. Брзо је испливао на обалу. Пронашао је животињску стазу и кренуо њом.
   Стаза је убрзо ишчезла у растињу. Брендон је морао да се пробија кроз шибље и грање. Још једном је успео да слети низ падину коју није видео на време. На срећу, приземљио се на гомилу лишћа. Неколико сати касније, потпуно исцрпљен, крвав и исцепан, избауљао је на пут. Убрзо је наишла група излетника. Они су позвали помоћ.



   Задатак да нађу децу добили су Ал Харли и Бил Папов, два ветерана у спасилачкој служби. До планине их је пребацио хеликоптер. Невоља је била то што нису имали представу где се деца налазе. Брендон није успео да подробно опише место. Готово да се ничега није сећао, осим некаквих водопада. А у тој области их је било сијасет. Мораће да испитају један по један. А све то на најтежем могућем терену.
   Спасиоци су, све носећи по осамнаест килограма опреме, провели целу ноћ у кружењу по урвинама. Када су на џи-пи-ес уређају погледали пут који су прошли, у питању је била цикцак линија. И тако до јутра. Без одмора. Нигде није било ни трага од деце. Онда су се вратили у базу, па је друга група преузела потрагу. У бази је био и Брендон, до тада отпуштен из болнице. Покушавао је да се сети било чега што би било од користи. Како не могу да нађу те водопаде? Показивали су му карте, али без икаквог резултата. Да ли од ударца или од стреса, тек, Брендону је све изгледало истоветно. А када се нова екипа упутила на терен, заплакао је. Имао је само један задатак, да сачува децу. И није успео. Како ће да живи са тим? Стигао је и психолог, који је покушавао да га утеши. Предочавао му је да ће спасиоци сигурно наћи децу, само је питање времена.

Спас

   Сат касније, у шатор је улетео командант спасилаца. Један из екипе у планини наишао је на плаву патику. То је била Езрина обућа. Двадесет минута касније стигле су још боље вести. Спасиоци су пронашли децу. Брендону су коначно попустиле све бране. Тресао се и плакао.
   Зачуо се и звук хеликоптерског ротора. У гомили црвених јакни спасилаца који су окружили летелицу Брендон је препознао свој дукс. Коначно је могао да загрли своју децу. Брзо су их пребацили у болницу, како би проверили да нису озбиљније повређена.
  Испоставило се да им, осим што су била гладна и промрзла, није било ништа. Пошто је отац отишао по помоћ, деца се нису мрдала. Мало су причали. Како су били исцрпљени, убрзо су заспали. Шћућурили су се, како би им било топлије. Пробудио их је тек звук хеликоптера. Потом су чули како их неко дозива. Били су то спасиоци. Испоставило се да је Брендон одржао обећање. Провозали су се хеликоптером.

Број: 3582 2020.
Аутор: Н. Б.