Живот пише драме

РАТ ДО ИСТРЕБЉЕЊА

Нисам стигао ни да се освестим, а пума је била тачно испред мене. Звер ме је процењивала зажареним очима. Био сам тежак једва 60 килограма, за њу тек лагана ужина

Пењање на Тесарев врх у Националном парку Роксборо у Колораду било је за мене посебноопуштање у данима када нисамрадио као шумар у једном другом сличном парку. До Тесаревог врха није било пречица. Један исти пут водио је тамо и назад. На њему је било сасвим могуће срести се с природом „очи у очи” јер су цивилизацијска достигнућа, попут планинског бицикла, била забрањена. Недавно сам, недалеко од врха, нашао трагове пуме што ме је одушевило и узнемирило у исто време јер је то био прави доказ да је природа близу.
    Небо прелепе плаве боје и температура која је прелазила 25 степени обећавали су да ће то послеподне 30. априла 1998. године бити заиста посебно. Стаза ка врху била је само моја. Док сам се пењао, срео сам четири планинара која су се спуштала ка подножју. Поздравили смо се у пролазу. Онда сам осетио изненадни прилив снаге и одлучио да претрчим остатак пута до врха.
    По мом мишљењу, оно најлепше на крају успињања, круна ужитка, био је поглед који се пружао са Тесаревог врха. Тридесетак километара на север Денвер је блистао у даљини. Али, ја сам највише уживао у погледу који се пружао према северозападу, Националном парку Пајк и стенама које су се вртоглаво уздизале. Тог дана, када сам „освојио” највишу стену, осетио сам пријатну свежину док сам посматрао величанствени хоризонт.

Одлучио сам да у повратку успорим како бих могао да уживаму пролећу које се осећало свуда око мене. После кратког одмора и ужине, попио сам последњи гутљај воде коју сам понео, везао кошуљу око струка и почео да се спуштам ка подножју. Моју пажњу успут је привукло дивље цвеће које је расло на планинској падини стварајући нешто напик облаку пурпурне боје. Спустио сам се на колена да бих могао боље да видим овај невероватан призор, али тада сам, осетивши да нешто није у реду, задрхтао. Лагани поветарац љуљушкао је крошње дрвећа изнад мене. Када сам се окренуо, имао сам шта да видим – испод боровог дрвета пума је лежала и жвакала нешто што је личило на штап или кост.
    Неколико недеља раније, наишавши на њене трагове, био сам одушевљен. Али, сада се само пет метара од мене налазила жива пума од крви и меса. Страх, какав никад дотад нисам осетио, прострујао ми је целим телом. Ноге су ми се одузеле, али сам ипак, најтише што сам могао, устукнуо неколико корака. Из ранца сам, за сваки случај, узео нож. Инстинкт ми је говорио да морам да побегнем од ове животиње. Пред очима су ми се смењивали различити призори и могућности бекства: да одем до врха и бацам стене и тако дозовем помоћ, да протрчим поред пуме, да вриштим... Можда је боље да сачекам остале планинаре?

Мозак ми је грозничаво радио, а тело се припремало за рат. Погледао сам нож који сам стезао у руци. Сечиво од једва пет центиметара изгледало је мало и недовољно. Отворио сам већу оштрицу са друге стране дршке, а затим из средине извукао одвијач и тако направио оружје са више оштрих крајева. Само, кога сам ја то заваравао? Оштрице нису биле довољно чврсте и лако су се савијале ка лежишту. Једино је највећа могла да послужи. Покушао сам да затворим мало сечиво најтише што сам могао.
   Док сам се бавио тиме, бацио сам поглед на дрво под којим је лежала пума. У том тренутку непажње нож се затворио уз гласан ударац. Погледом пуним умиљавања потражио сам пуму. Није је било. Погледао сам кроз шипражје низ падину и угледао је. Кретала се према мени посматрајући ме својим крвожедним очима.
   Када сам направио корак уназад, гранчице скоро да су ми заклониле видик. Нисам стигао ни да се освестим, а пума је била тачно испред мене. Звер ме је процењивала зажареним очима. Био сам тежак једва 60 килограма – тек лагана ужина. Тада сам угледао једно узвишење, и покушао да, узмичући испред звери, стигнем до њега. Пума је зарежала, откривајући четири велика и сјајна зуба. Пре него што сам се снашао, скочила је и зарила ми канџе у груди. Превртали смо се по земљи. Незамисливом брзином мешале су ми се слике пред очима: крзно, канџе, крв. Моја крв.

Тек што сам успео да устанем, пума је поново скочила на мене. Измакао сам јој и почео да пузим путељком ка подножју. Пума се изненада зауставила и ја сам брзо заузео одбрамбени положај. Свом снагом замахнуо сам планинским ранцем, што је није збунило, и онда јој зарио нож у лице. Као да је ни то није превише изненадило. Покушао сам да је ударим ногама и тако задржим растојање, али пума није одступила ни милиметар. Напротив, играла се са мном. Путељак је правио наглу кривину прелазећи у низ шљунковитих степеница. Није било начина да наставим даље и ја сам се зауставио ударивши о тло.
    Не оклевајући, животиња се окомила на мене. За мање од секунде поново смо се превртали по земљи и жбуњу. Дугачка оштрица њеног зуба зарила ми се изнад самог левог ока, па у моју лобању. Мало је попустила, а онда ме поново зграбила, стежући ме чељустима све јаче. Низ моје лице сливала се крв. Ипак, нисам се предавао. Зарио сам перорез у пумин врат, једном, двапут, трипут... Узалуд. Нигде ни капи њене крви.
   Ударила ме је шапом по лицу и огулила кожу испод ока. Другом шапом чврсто ми је обухватила врат заривајући ми канџе у грло. Било би природно да бол буде неподношљив, али... није било бола. Само крв.

Зашто нож није хтео да сече? Бацио сам поглед на сечиво и схватио да се затворило преко мог кажипрста! Успео сам да га, десном руком, поново отворим. А онда се одједном, ни сам нисам знао како, моја рука нашла у непосредној близини пуминог ока. Искористио сам прилику и свом снагом гурнуо јој палац у око. Левом руком зарио сам јој нож у потиљак. Животиња је урликнула и одскочила уназад.
   Успео сам некако да станем на ноге и посрћући покушавао да повратим снагу. Пума је стајала на три метра од мене гледајући ме збуњено. Сад или никад! Морао сам да се спустим низ планину. Окренуо сам се и почео да трчим као без душе.
    Трчао сам гутајући сопствену крв. Био сам око пет километара удаљен од подножја и све ми је то изгледало безнадежно. Негде на пола пута у трку сам се окренуо и преко рамена угледао њу. Пакао се вратио. Почео сам да трчим као никада у животу. Поверовао сам да ништа више није могло да ме спасе. Моја битка била је изгубљена. Звер се вратила да ме докрајчи и ја нисам могао баш ништа да учиним да је у томе спречим. Поново сам се окренуо очекујући да последњи пут видим демонско лице свог мучитеља. Уместо тога, тамо где је тренутак раније стајала пума није било ничега осим прошараних сенки дрвећа по празном путељку који је блештао на сунцу. Пуме нигде! Никада раније нисам размишљао о томе постоји ли Бог, али тог тренутка осетио сам његово присуство.
   Охрабрен, окренуо сам се и наставио да трчим. Близу подножја, тамо где почиње стаза која води до Тесаревог врха, спазио сам групу планинара.
   – Зовите 911! – вриштао сам борећи се за ваздух. – Молим вас, помозите ми!
   Нож улепљен крзном и крвљу још се налазио у мојој левој руци. Лице ми је било пуно огреботина. Мушкарац и жена на које сам наишао узалуд су покушавали да ме наговоре да седнем на земљу. Чим сам се спустио, скочио сам од страха и поново почео да бежим. Борио сам се за ваздух, али се нисам заустављао. Све док нисам налетео на четворицу планинара које сам срео 45 минута раније, близу врха.
    Тада сам се зауставио. После више од четири километра мртве трке нисам више имао ни атома снаге. Кроз очи пуне крви успео сам да видим силуету девојке планинара.
    – Пума! – једва сам изговорио. – Зови 911!
    Она се окренула и почела да трчи ка спасилачком центру. Група планинара однела ме је до центра где сам, извесно време, био без свести. Сви су се трудили да ми помогну да се осетим сигурно и заштићено, али тек када сам чуо сирену хитне помоћи схватио сам да јемоја ноћна мора коначно завршена.

***

Мало је требало да Енди Петерсон после сусрета са крволочном пумом остане без левог ока. Са више од сто шавова лекари у Шведском медицинском центру у Инглвуду успели су да затворе посекотине и ране на његовом лицу, струку, раменима, десној нози и левој руци. Од тога је седамдесет шавова било на Ендијевој глави. Спасилачка служба Колорада тражила је пуму читавих пет дана, али животиња није нађена.