Историја на пушчаном нишану

ПУЦЊИ У МИТРОВИЦИ

Да би се колико-толико смириле узавреле страсти на северу Косова, у град је стигао руски конзул. Срби су га дочекали с одушевљењем, Албанци с негодовањем. Чекала се само експлозија бурета барута...

Почетком маја 1902. године прво кроз Митровицу, а потом кроз цео Косовски вилајет Османског царства као пожар се проширила вест да Русија званично отвара конзулат у том граду. За конзула је именован Григорије Степанович Шчербина, искусни дипломата. Као стручњака за балканска питања, служба га је водила од Цариграда, преко Цетиња, све до положаја вицеконзула у Скадру. А колико је добро познавао овдашња питања речито говори чињеница да је научио албански језик и преводио албанске епске песме. А бољи начин за упознавање нечијег менталитета тешко да постоји.
   Како Душан Т. Батаковић, угледни историчар, наводи у раду „Погибија руског конзула Г. С. Шчербине у Митровици 1903. године”, објављеном у „Историјском часопису” 1987. године, Шчербина се у Скадру посебно истакао успесима у заштити Срба од зулума. На све могуће начине покушавао је да пресече покушаје аустроугарских агената у римокатоличким средиштима северне Албаније да Србе и Грке преведу у своју веру. Био је познат циљ Аустроугарске да се прошири у Вардарску долину. За то су јој били неопходни Албанци који би били мост преко кога ће Двојна монархија, кад се Османско царство коначно распадне, да продре у Македонију.

Узбуна међу фисовима

    Непрестано су подбуњивали и подбадали Албанце, којима није много требало. Још када су се после Грчко-турског рата, 1897. године, многобројни острашћени, а незадовољни и наоружани, албански добровољци вратили кућама, постављена је позорница за свеопшту катастрофу. Султан Абдул Хамид II им је повлађивао, држао их као неку врсту војне границе према Србији. Ови су се беспоштедно обрачунавали са српским живљем, не штедећи никога. Српска влада је покушавала да помогне дипломатском акцијом, што је само погоршало зулуме. Онда је дотурано неко оружје Србима.
    На лето 1901. године Иса Бољетинац, албански првак из митровичког краја, спровео је истрагу у Ибарском Колашину. Тражио је оружје и починио погром над Србима. Руска дипломатија на Порти је интервенисала, па се насиље колико-толико обуставило. Макар у Колашину. Прелило се на друге крајеве. Коначно,  умешали су се и Руси, на терену. Њихови конзули у Призрену и Приштини уживали су огроман углед међу Србима. Штитили су их од албанског зулума и злостављања турских власти.
    Албанци су се плашили „Москова”. Страховали су да ће њихово присуство у Старој Србији приморати султана да им ускрати повластице. Па и да обузда безвлашће. Од утицаја Русије страховала је и Аустроугарска, којој је то највећма ометало планове. У неку руку, стављало је под контролу „црно-жуте” обавештајце, који више не би могли несметано да подбуњују албанске фисове.
    У тој и таквој атмосфери вест о отварању конзулата изазвала је врење међу Албанцима. Како Батаковић наводи, јавно су претили да у својој средини неће да трпе „ђаурског” руског конзула. Како је тада био обичај, прво су стигле конзулове ствари. Иса Бољетинац није мировао. Послао је гласника у град. Овај је по чаршији обзнанио његово упозорење да ће запалити кућу свакоме ко се усуди да изнајми стан или прода храну особљу руског конзулата. А ако га довољно разљуте, напашће град.
    Гаваз (пратилац конзула) и послуга конзулата, који су ишли као претходница, били су принуђени да се склоне у Скопље. Светска штампа брујала је о разбојницима који прете дипломатском особљу, па и целом граду. Уследила је и дипломатска акција Србије, уз подршку Русије и Француске. Султан је био принуђен да објави реформе новембра 1902. године. Чак и такве, које су јемчиле минимално учешће Срба у месним органима управе, изазвале су отпор Албанаца.

Невоље с бојама заставе

    У међувремену, Шчербина је стигао у Цариград. Тамо је турски министар војни молио руског изасланика на Порти да конзула задржи у граду, док се Албанци мало смире. Конзул је остао у Цариграду до даљег. Није помагало ни тражење српског посланика, генерала Саве Грујића, да Шчербина што пре стигне у Митровицу.
   За то време, Иса Бољетинац никако да се смири. Долазак конзула схватио је као лични изазов. По Мтровици је отворено скупљао башибозук, не би ли оружјем спречио долазак Шчербине. На све то, аустроугарски агенти су роварили из све снаге. Убеђивали су га да је све то уперено против њега, да би одговарао због покоља у Колашину. Ако дозволи да Шчербина дође, њега ће неизоставно да пошаљу у Цариград. Заправо, руске дипломате су управо на томе и радиле. Напослетку, Иса је „добровољно” пристао да напусти родни крај и оде „у госте” падишаху. Албанци су га свечано, под оружјем, испратили за Цариград, у неку врсту изгнанства. Шчербина је коначно могао да ступи на дужност.
   Када је руски конзул, 27. јануара 1903. године, коначно изашао из воза на митровичкој железничкој станици, и сам је био запањен дочеком. Уз војне почасти турске војске, дочекали су га и одушевљени Срби. По тадашњим новинама, све што се „српским звало” сјатило се на станицу да поздрави Шчербину. Чак су и тамошње турске власти морале да му упуте извињење „због увреде коју су прошлог пролећа особљу конзулата нанели побуњени Арбанаси”. Шчербина се одмах распитао о броју хришћанских жандара, који су били обавезни по слову реформи. Потом о политичком расположењу у чаршији. А ова је до протериваања Исе Бољетинца почесто била затворена. Страховало се од ширих нереда, али је у том тренутку било прилично мирно. Испоставиће се да је то само оно пословично затишје пред још већу буру.
    Већ сутрадан, Шчербина је пратио генералног инспектора румелијских (европских) вилајета, Хилми-пашу, у акцији хватања качака. Од тога и није било неке вајде. Више су то биле показне вежбе за грађанство него праве акције. Утом је дошло и до збора код Лучког моста, где су Албанци одлучили да ће се оружјем одупрети примању Срба у заптије и отварању руског конзулата. По дописима српског конзула у Приштини, Симе Аврамовића, највише их је жуљало то што је Србима, презреним рајетинима, дозвољено да носе пушку. Поново су стизале претње да ће да спале Митровицу. Притисак је уродио плодом, пошто је власник куће предвиђене за конзулат сместа отказао најам.
    Сам Шчербина као да није давао пет пара на претње и „добронамерна” упозорења да се склони. Сваког боговетног дана шетао је градом, у пратњи само једног гаваза у козачкој униформи. Није обраћао пажњу на ситне провокације по чаршији. Редовно је одлазио у лов по околини. Његова храброст оставила је силан утисак на Турке и Албанце.
    Коначно, почетком марта свечано је отворен руски конзулат. Када се дизала руска застава, истих боја као и српска, народ се крстио, падао на земљу и плакао од радости. Неколико дана све је било мирно. А онда... експлозија.

                                                Затворена варош

    Албанци су и даље „везивали бесу” да неће да прихвате хришћане заптије. Тако се 29. марта неколико стотина њих добро наоружаних спустило у Вучитрн. Наводно су тражили неко оружје. Похарали су цркву, растерали погребну поворку, пребили свештеника, а неколико Срба заптија разоружали. У Митровицу су брзо стигли извештаји да се у Вучитрну целог дана шенлучи, а да су Албанци послали ултиматум да руски конзулос-бег спусти заставу са конзулата, зато што је српска. Ако их не послуша, спалиће Митровицу. Шчербина је само одговорио да Рус гине под заставом, али је не спушта.
   Град је убрзо био под опсадом. Срби су се окупљали у тврдим, зиданим кућама, спремни да се боре до краја. Хилми-паша је наредио да артиљеријски пук смештен у граду буде стављен у стање приправности. Војници су испрва одбили да пуцају на једноверне Албанце. Ипак, командант пука Саид-бег брзо је реаговао, стрељао неколико низама, те завео ред. Топови су били на положајима. Чекао се напад.
   Око две хиљаде Албанаца напало је 30. марта по подне. Надирали су ка мосту преко Ситнице. Варош се већ затворила, на улицама није било никога осим војника. На турским положајима затекао се и Шчербина. Саид-бег је унеколико оклевао. Руски конзул је предложио да се топовима гађа мост. Одјекнуо је плотун. Албанци су одговарали пуцњевима из пушака. Фијукало је на све стране. Шчербина је обилазио положаје на коњу, само у пратњи гаваза. Свако мало би се нашао код батерије, усмеравајући ватру. Топови су ригали гранате, једну за другом. Мост је убрзо нестао.
   Пушчана паљба није престајала, на шта конзул није обраћао пажњу. Албанци су морали да се повуку и одустану од напада. Шчербина је саветовао Саид-бега да нареди обуставу паљбе. Нема смисла да и даље убија људе, кад већ беже. Задатак је извршен, одбили су напад. Нека дозволи да непријатељ покупи мртве и рањене. Саид-бег је шкргутао зубима, али је послушао. На бојном пољу остало је између 200 и 300 што мртвих, што рањених Албанаца, уз неколико мртвих турских низама.
    Аустроугарски агенти мотали су се међу војском, говорећи да је толикој погибији правоверних крив само руски конзулос-бег. Огорчени су били и Албанци и Турци и војници.
    Следећег поподнева, 31. марта, приспеле су вести да се Албанци скупљају у околини. Стигла су им појачања, те само чекају прави тренутак да нападну град. Шчербина је кренуо у обилазак положаја јужно од вароши. Тамо је све било у реду, низами су били на местима, артиљерија спремна. У пратњи турских официра кренуо је да обиђе слагалиште муниције, у близини железничке станице. Како је сведочио прота Анђелко Нешић, који се ту затекао у намери да са Шчербином види како да се Срби организују, војници су прописно поздрављали конзула и пратњу. Нерадо, али су поздрављали. Тако је пришао и један низам, овај пут каплар из патроле која је обезбеђивала слагалиште.
    Конзул је отпоздравио и прошао даље. Утом се каплар окренуо, подигао пушку. Одјекнуо је пуцањ. Шчербина је пао. Потом још један пуцањ, из исте пушке. Каплар Ибрахим Халит из села Жегра код Гњилана намерио је да заврши посао. Промашио је. Зачуо се још један прасак. Један од војника из конзулове пратње погодио је атентатора. Брзо су га савладали и одвукли на испитивање. Шчербину су пребацили у конзулат.

Тврдоглави атентатор

    Вест о рањавању руског конзула надалеко је одјекнула, све до Цариграда. Велики везир, Федир-паша, иначе Албанац, извињавао се руском посланику на Порти. Султан је у Митровицу послао најбољег хирурга да помогне у лечењу. Из Србије је, по личној наредби краља Александра, упућен др Суботић, један од најбољих београдских лекара. У Митровицу и околину стигло је неколико нових батаљона турске војске, да мало примире Албанце. Заиста, ови су одустали од даљих напада и повукли се у своја села. Плашили су се рата.
   Атентатор је бесомучно испитиван. Свој чин је објаснио као освету. Наиме, неки рођак му је дан раније погинуо пред Митровицом, па је на њему било да га освети. А руски конзул је ионако био крив за то. Чак су га привели у конзулат, рањеном Шчербини. Овај му је обећао олакшице при суђењу, само ако каже ко га је наговорио, ко су му били саучесници. И најважније, зашто. Халит се тврдоглаво држао приче о освети.
    Убрзо се показало да од кажњавања Албанаца неће бити ништа. Све се свело на савете султана да се смире најнепокорнији, да не отежавају напоре око смиривања стања. Батаковић пише да се плашио и дворске револуције, пошто су већину султанове гарде чинили Албанци. А Шчербини се стање погоршавало из дана у дан. На рану, стигла је и упала плућа. Умро је у два сата ујутру, 10. априла. Неколико минута раније је рекао да је срећан што му се дала прилика да погине за своју браћу и да жели да га сахране у родном Чернигову.
    Испоставило се да је испраћај воза са мртвим конзулом, од Митровице до Скопља, постао смотра српског живља у свим успутним крајевима. Косовски Срби дочекивали су воз, плакали и полагали цвеће. Српски прваци и свештеници улазили су у вагон, држали помен над сандуком Шчербине. У Урошевцу су оних који су желели да одају последњу пошту конзулу било толико да је турски командант забранио прилазак вагону, сматрајући да је то „церемонијална појава”, с политичком позадином. У Скопљу су ковчег дочекала двадесет и четири српска свештеника. Међу венцима се посебно истицао један с натписом „Краљ и краљица Србије племенитом Шчербини”. Коначно, испуњена је жеља руског конзула Г. С. Шчербине да буде сахрањен у Чернигову, и то 26. априла 1903. године.