Живот пише драме

ПРВИ И ПОСЛЕДЊИ СКОК

Млади падобранац повио је ноге ка грудима и нагло се окренуо на леђа. Руке су му млатарале са стране. Шелдон се следио. Урлао је у микрофон, али без икаквог одзива. Погледао је висиномер... још две хиљадe метара.

Први март 2015. године био је велики датум за двадесетдвогодишњег Кристофера Џонса. Тог дана се јужно од Перта у Аустралији укрцао у авион заједно са још десетак падобранаца. Они су још били на обуци, док је Крис изводио свој први самостални скок. Остварење дечачког сна. Још од малих ногу заљубио се у летење, толико да је планирао да постане пилот кад порасте. На несрећу, у дванаестој години утврђена му је епилепсија, што је његове снове растурило у парампарчад. Човек с том дијагнозом не сме ни да размишља о стицању пилотске дозволе. Међутим, после опсежних испитивања, утврђено је да није препрека за падобранство. Подразумева се да епилептичари не смеју да скачу сами, али је Крис добио дозволу лекара, пошто већ седам година није имао напад.
   Док се авион успињао на задату висину, око три и по километра, Крис је у себи понављао кораке. Онда је у кабини засијало зелено светло. Знак да падобранци направе ред и приђу вратима. Ветар је фијукао тако гласно да је Крис чуо само откуцаје свог срца. Ипак, знао је да му је за леђима инструктор Шелдон Макферлејн, искусни падобранац с више од 10.000 скокова. Зато је без страха ступио на место за искакање.
   Проверио је опрему последњи пут. Бацио је поглед ка Шелдону, прстима показао да је све у реду. Овај га је бодрио. Крис је иступио. У том тренутку као да се оклизнуо. Готово да је испао из авиона. Шелдон је посматрао, али то није било ништа необично за почетника. Виђао је то хиљаду пута. Крис се задржао, ухватио за пречаге изнад врата и опет заузео став за искакање. Онда се одбацио. Шелдон га је следио. Свега две-три секунде касније и он се нашао у ваздуху.

Успео је да стигне Криса. Био је задовољан када се уверио да је све у реду, да је младић заузео прави положај за слободан пад: стомаком ка тлу, руке и ноге испружене. Тако се контролише пад. Скренуо му је пажњу на висинометар на руци. Крис је прстима показао да зна, прати висину.
   После неколико секунди већ су били на мање од три хиљаде метара. Шелдон је показао Крису да направи заокрет налево. Овај је схватио, почео је, али је одједном застао. Онда се окренуо надесно. Инструктор је помислио да нешто није у реду, можда се младић уплашио. Махао је рукама, али овај није показивао знак да је разумео. Преко радио-везе издао му је још неколико наредби, али Крис нити је послушао, нити је одговарао. Нешто није било у реду. Тада је млади падобранац повио ноге ка грудима и нагло се окренуо на леђа. Руке су му млатарале са стране. Шелдон се следио. Урлао је у микрофон, али без икаквог одзива. Погледао је висиномер, још две хиљаде метара.
   Крис је наставио да пада. Тако немоћно изврнут на леђа, Шелдона је у једном тренутку подсетио на корњачу. Никада није видео ништа слично, а није знао шта може да буде. Крис је пропустио да му каже да има епилепсију. А напад је био у току. Младић је био у несвести и падао је ка земљи као камен. И то камен брзине тркачког аутомобила.

Окретао се и обртао у ваздуху, падао у ковитлацу. Сада је главом био уперен ка земљи. Шелдон је схватио да мора брзо да делује. Знао је да Крис, као и сваки почетник, има уређај за аутоматско отварање падобрана, који се активира на 600 метара. Само, падобранац и онда мора да управља. Иначе, лако може да слети на дрво, у реку или на далековод. Још горе, да сломи врат.
  Били су на 1500 метара када је Шелдонов висиномер почео да пишти. Упозоравао га је да отвори падобран. Решио је да занемари звук и да покуша да стигне до Криса у слободном паду. Зграбиће га и отвориће падобран. Инструктор је подигао браду, забацио руке иза леђа и стуштио се ка ученику. Подсећао је на сокола који се обрушио на плен.
   У тренутку му је кроз главу прошло питање шта ако се Крисов падобран отвори баш кад буде изнад њега. Лако може обојицу да их одвуче у смрт. О томе је престао да мисли секунд касније, када је схватио да пребрзо пада ка Крису. Закуцаће се у њега, не може да управља сопственим летом. Зато је мало успорио. Младић је и даље слободно падао, није давао знаке живота.

Шелдонов висиномер запиштао је још јаче, 1300 метара. Приближава се Крису. Успорио је, још само мало. Тако је добио неколико секунди. Само, време за отварање сопственог падобрана истиче. Чак ни најискуснији падобранци не отварају падобран испод 600 метара. А на тој граници биће за петнаестак секунди. Ипак, одлучио је да још једном покуша.
   Опет се стуштио ка Крису, сада у „Супермен пози”. Успео је да га зграби. Одмах га је окренуо на страну. Кључно је да га намести у правилан положај пре него што потегне ручку за отварање. Тешком муком га је окренуо на стомак. Онда је напипао ручицу и повукао је из све снаге. Падобран се отворио и повукао Криса нагоре. Међутим, и даље је био у несвести. И даље је падао, само спорије.
   Шелдон је отворио свој падобран и, уз неколико окрета, убрзао лет. У ваздуху више ништа не може да уради, зато је желео да се што пре нађе на земљи, поред официра за безбедност, који је одоздо пратио дешавања.
   Убрзо се приземљио и дотрчао до Доне Кук, која је тог дана пратила падобранце. Гледали су како Крис и даље пада, без икакве контроле. Струје су падобранца бацале лево-десно. Покушали су да га дозову преко радио-везе, али није одговарао. Урлали су да окрене надесно, иначе ће завршити на жицама далековода. С друге стране тишина. А лет показује да их или није чуо или није разумео. Можда радио не ради? Времена нема, близу је. Могли су само немоћно да гледају како се примиче жицама. А онда као да се падобран стабилизовао.
   Крис је дошао себи. Као да се пробудио из дубоког сна. Погледао је наниже, само да би видео тло које се приближава. Нагоре, купола падобрана. Откуд он ту?
  У тренутку је схватио да се онесвестио. О томе ће да мисли касније, сада му ваља да се приземљи, ако је икако могуће жив. Проверио је висиномер, а тад му је синуло да је то последњи пут урадио када је био на 2700 метара. Није знао колико дуго је био у несвести, али је био савршено свестан тога да мора брзо да реагује. Проверио је конопце, оријентисао се. Погледом је тражио зону доскока. Фабрика у близини. Добро, ту је. Онда је чуо како му у кациги крцка радио:
   - Крис! Лети ка океану! Твоја десна страна!
   Дохватио је ручицу падобрана.

Они на земљи приметили су да је младић заузео добар курс. Одахнули су. Коначно је почео да слуша заповести. Нису имали појма о томе шта се десило, али је деловало да је завршено. Неколико секунди касније, Крис се меко приземљио, готово на месту доскока.
   Шелдон је потрчао ка њему, уз речи да гори скок у животу није видео. То је говорио док је могао да прича, пошто је Крис одмах почео да га грли. Објаснио му је да је имао епилептични напад, и да му је Шелдон спасао живот. Овај је остао без речи.
   Неколико недеља касније Шелдон је позван на свечаност. Уручено му је одликовање. А Крис? Његова падобранска каријера је готова, иако одонда није имао нападе.