За читање и уживање / Хенри ван Дајк

ПРОСЈАЦИ

Како сам замакао иза грмља, тако сам спазио четворицу просјака у хладу како деле свој плен. Седели су лагодно, са храном и бутељком вина испред себе и сребрним чашама, баш као нека господа на излету, само веселији. Али ја сам знао да су просјаци – по дрскости њихових жудних погледа и кривим прстима. Загледали су ме знатижељно, као да желе да кажу:
   „Шта си нам донео?”

  „Ништа, господо”, одговорио сам, „само тражим информације”.
   На то су се узврпољили и погледали један другог у паници. Стегли су чаше својим кривим прстима.
   „Јеси ли ти утеривач пореза?”, упита први просјак.
  „Наравно да не”, одговорио сам жустро, „али га плаћам!”
  „Дођи, дођи”, рече просјак, намигнувши својим друговима, „нисам мислио да те увредим! То је само мудра навика у ово време друштвених неједнакости. Седи с нама на траву. Искреност волимо, а сиромаштво нам ништа не смета – заправо, ми му се дивимо, али код других људи”.
   Тако сам сео у хлад и запалио лулу да слушам. Испод, у врелом пољу човек је орао по жарком сунцу.

Узде су му висиле око врата као поводац, стезао је дршке плуга док су се гомилице црвене земље  окретале и падале иза њега, као да шије поруб у дну брда.
   „Тежак живот”, рече други просјак, празнећи чашу, „али здрав! И веома користан! Свет мора да има хлеба”.
   „И то пуно хлеба”, рече трећи просјак, „шта би се иначе с њима догодило?”
   Климнуо је према долини где су високи шиљати кровови упирали у плаветнило неба, а још виши димњаци прекривали га велом црнила. Изгледало је као да се натрпани град помера и грчи и подрхтава испод тамне завесе, а издаси његових напора скупљали су се изнад као пара с ознојеног коња.
   „Тужан је то призор”, рече четврти просјак, машући руком у маниру великог говорника, „Шекспир је био у праву кад је рекао да Бог је створио село, а човек је створио град. Признајмо засад да су градови нужно зло. Ближи се време кад ће сваки човек морати да има своју кућу на селу. У међувремену, хајде да негујемо сеоске врлине”.
   Цокнуо је и подигао флашу.
  „Добро”, рече први просјак, „здравица! За једноставан живот!”
   Тако су њих четворица искапили по чашу вина, а ја сам увукао један дим, за једноставан живот.

У грмљу је била птица, врло заузета хватањем мува. Слетела је на грану, полетела, ухватила своју муву и одлепршала на следећу грану. Између ухваћених мува весело је певушила.
   „Лепа птица”, рече први просјак, пруживши се, „прави пример ведрине и марљивости! Како је зову?”
   „Треперуша, зато што има тако слабашан глас”, рекох
  „Можда би боље певала кад се не би толико трудила да улови муву”, примети други просјак
  Али четврти је уздахнуо, обрисао крајичак левог ока – човек мека срца – и рекао:
   „Размишљам о јадним мувама!”
   „Кладим се сто према десет да неће ухватити следећу”, рече трећи просјак.
  „Договорено”, повикаше остали, али пре него што су пребројали улоге, птица је одлетела даље.
   „Реците ми, господо”, почео сам, пошто су огулили златне траке са својих цигара и запалили их, „шта вас чини тако невино раздраганим и задовољним у овом узбурканом свету?”
   „То је пословна тајна”, рече први просјак.
   „Ако ти кажемо, одаћеш је другима.”

   „Никада”, одговорио сам. „Само хоћу то да ставим у песму”.
  Просјаци су се међусобно погледали и насмејали се од срца.
  „То неће да шкоди, наша тајна ће ту бити безбедна”.
  „Е па, онда”, рече први просјак озбиљно, „то је религија.
   Ми одобравамо спровођење божјег провиђења.
   Господ је на нашој страни. Било би безобразно питати зашто. Ми упражњавамо милост суздржавања од посла и налазимо мир”.

    „Не”, рече други просјак, „религија је прича за старце. Филозофија нас чини задовољнима. Ништа није могуће ако није већ било и ништа није другачије од онога што мора да буде. Еволуција се и даље стално догађа. И ето нас у тренутно најбољем могућем свету. Зашто да не уживамо колико можемо? Додај ми ту флашу”.
   „Није тако уопште”, гласно их је прекинуо четврти просјак, „доста ми је ваше себичне религије и неморалне филозофије. Ја сам реформатор. Ово је најгори могући свет и зато у њему уживам. Даје ми могућност да држим говоре о реформи. Човекољубље је тајна среће”.
   Онда трећи просјак баци златни новчић у ваздух и викну:
   „Говорите као да вас неко слуша. Тајна среће? Будалаштине! То је коцка, чиста коцка. Живот је игра на срећу. Хоћеш да се кладимо, гос’н песниче?”
   „Мораћеш да ме заобиђеш”, одговорио сам. „Имам само пет пара у џепу. Али и даље ме збуњују ваши одговори. Изгледа да различито размишљате, али сте сродне душе. Сви сте подједнако задовољни. Како је то могуће?”

Погледи просјака скренули су ка гомили плена пред њима и сви су значајно климнули главом. Пакет папира лежао је пред првим просјаком, а његов поглед их је упијао с љубављу.
   „Како си дошао до тога?”, упитао сам.
   „Један стари господин ми их је дао. Рекао је да ми је деда. Био је неугодан човек, Бог да му душу прости! Сви ови папири имају позлаћену ивицу.”
   Други просјак се играо гомилом драгуља. Био је згодан момак са финим шакама.
  „Како си дошао до ових лепих каменчића?”, питао сам.
  „Тако што сам пристао на брак. Било је лако. Има тикове и граматика јој није јача страна, али је добра женица.”
   Трећи просјак је пролазио прстима кроз гомилицу злата испред себе, подигао би новчић ту и тамо и бацао га у ваздух.
   „Како си то зарадио?”, питао сам га.
  „Зарадио?! Зар ти ја личим на радника? Ови момци су ми позајмили мало пара, а ја сам се кладио на то колико ће пшенице онај момак тамо с плугом да узгоји, а остало – чиста срећа!”
   „А ти?”, окренуо сам се ка просјаку који је имао огромну торбу поред себе, тако пуну сребра да су новчићи испадали из отвора, на шта он рече:
   „Ја сам реформатор. Људи ме воле и дају ми све што пожелим, зато што им говорим да ови други просјаци немају права на њихов новац. Ја ћу бити председник.”

На то су сви праснули у смех и ваљали се по трави. Чак се и реформатор мало кикотао.
   Док су се смејали, орач је дошао са секиром и почео да сече грмље.
   „Шта то радиш с нашим грмљем?”, повикали су просјаци.
   „Сечем га”, рече орач.
   „Али зашто?”
   „Морам да поорем ово поље”, рече он.
   И тако су просјаци зграбили свој плен и раштркали се по другим земљама, а ја сам отишао преко брда.

Број: 3662 2022.
Аутор: енглеског превела Мила Божовић