Васкрс– о празновању и рачунању

ПРАВИЛА НИКЕЈСКОГ САБОРА

Васкрс је најважнији и најстарији хришћански празник. То је покретни празник који не мења дан, али мења датум. Како се то израчунава?

Сваке године Васкрс сe слави недељом и од датума празновања зависи кад ће почети Васкршњи пост, али и кад се славе други празници: Цвети, Спасовдан, Духови. Најраније може да буде 4. априла/21. марта, а најкасније 8. маја/25. априла, по новом/старом календару.
   Хришћани су Васкрс славили још од апостолских времена, али од самог почетка нејединствено: хришћани из јудејства славили су га с празником Пасхa – 14. дана јеврејског месеца нисана, у било који дан седмице да је празник пао; а остали, који су били пореклом из грчко-римског света, у прву недељу после тог датума. Иначе, прослављање овог јеврејског празника траје седам дана и Јевреји га славе у спомен на излазак из египатског ропства и прелазак преко Црвеног мора.
   Васкрс се у богослужбеним песмама Православне цркве назива Нова Пасха јер Васкрсење Христово означава прелаз из смрти у живот. Због тога, на пример, Грци Васкрс називају Пасха.
   На Првом васељенском сабору 325. године, одржаном у Никеји близу Цариграда, одлучено је да сви хришћани славе Васкрс истога дана, и то прве недеље после пуног месеца – после пролећне равнодневице и јеврејског празника Пасхе. У то време, у римском царству користио се јулијански календар, иако га сабор изричито није помињао. За одређивање тачног датума Васкрса сваке године и обавештавање других цркава о томе била је задужена Александријска патријаршија јер је у тамо постојала дуга астрономска и математичка традиција. Убрзо су ради лакшег обавештавања других заједница настале „Пасхалне таблице”, по којима се унапред одређује датум празновања Васкрса на дуже раздобље, које се зове „индикт” и траје 532 године. По завршетку једног следи други индикт, па се редослед празновања по датумима индикта.
   Начелно, датум прославе Васкрса и данас се одређује према правилу Никејског сабора. Међутим, историјски преломи, као што су Велики раскол 1054. године и грегоријанска реформа календара у 16. веку, изазвали су разлике у прорачунима између Православне цркве с једне стране, и западних цркава (Римокатоличка, Протестантска, Англиканска) с друге, тако да се Васкрс не прославља истог датума, мада се и то понекад догађа.
   Тако, на пример, цркве на Западу понекад славе Васкрс пре или током празновања јеврејске Пасхе, што је у православној традицији неприхватљиво.
   Данас све православне цркве славе Васкрс истога датума, осим оне у Финској, која прославља Васкрс кад и цркве на Западу.

БЛАГОДАТНИ ОГАЊ

   Да се прослављање Васкрса исправно рачуна у православном свету, сведочи појава благодатног огња на Велику суботу, уочи Васкрса. Патријарх јерусалимски се моли у Храму Гроба Господњег, где је било положено тело Господа Исуса Христа.
   Сад је то такозвана Кувуклија, капела Гроба Христовог унутар Васкрсењског храма у Јерусалиму. Сваке године, у суботу пред православни Васкрс, кад служи православни првојерарх, у Кувуклији се дешава једно од највећих чуда које се понавља од давнина. С неба силази Благодатни огањ, који чудесно пали свеће православном патријарху, а потом и осталим верницима.
 

О ВАСКРШЊИМ ОБИЧАЈИМА

Неки наши крајеви чувају дирљив обичај да се обојена васкршња јаја носе на гробове преминулих предака. То сведочи о народној вери – да су сви људи пред Богом живи и да наши преци треба да осете васкршњу радост и славље.
Кад сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова дуго звоне сва звона и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. Народ се после службе поздравља речима „Христос Васкрсе” и „Ваистину Васкрсе”. Тај поздрав траје све до Спасовдана.
Кад се из цркве дође кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје кадионицу неком млађем и овај кади целу кућу. Ако се не уме отпевати васкршњи тропар, наглас се чита „Оче наш” и друге молитве из молитвеника. После поново једни другима честитају Васкрс и седају за свечану трпезу, у чијем је средишту украшена чинија с јајима. Домаћин први узима једно јaјe, a за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче, што је велика радост за децу. На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а затим остало јело.
Ако гост тога дана дође у кућу, прво се дарива јајетом, па се онда послужује другим понудама.

   На Велику суботу ходочасници, људи различитих народности и представници различитих цркава, долазе у Храм Гроба Господњег и чекају особити Божји благослов – силазак Благодатног огња. Још с вечери у петак у храму су погашена сва кандила, а врата Кувуклије запечаћена. Око два часа после подне литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже ка Кувуклији. Патријарх скида свештеничку одежду, остаје у стихару и с тридесет три свеће у рукама – по броју Спаситељевих година проживљених на земљи – улази у Гроб. Људи с усрдном молитвом ишчекују чудо. Наједном, светлост обасјава Кувуклију. Патријарх излази с упаљеним свећама. Свако тежи да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава плавичасто-белим сјајем. Људи као да се купају у огњу који никога не пече. Сви се радују благодети и осећају присуство Господа Исуса Христа.
   Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава Огња збива се под строгим и ревносним надзором цивилних власти. Ево белешке о службеним мерама које се предузимају:
   „Све ватре у храму гасе се још претходног дана, на Велики петак. Просторија Гроба Господњег темељито се прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат с улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња. Након усрдне молитве, добивши Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму и сав се храм озарује морем огња.”
   Благодатни огањ током првих минута не пали и не пече. Тек после постаје уобичајен, стихијски.
   О њему су писали још Свети Григорије Ниски (4. век) и Јован Дамаскин (8. век), црквени историчар Јевсевије (4. век). Трифон Коробејников и Јуриј Георгиј Греков, московски ходочасници из 16. века, бележе да су међу присутним хришћанима на Велику суботу у Храму Гроба Господњег Грци, Сиријци, Срби, Грузини, Руси и други народи.

Јован Стојановић, професор Карловачке богословије