Прочитај, проскитај – Швајцарска

ПОСЛЕДЊИ НОЋНИ СТРАЖАРИ

И после више од шест векова над Лозаном сваке вечери бди анђео чувар у људском обличју.

Мало пре 22 часа Ренато Хојслер закључава врата за собом и почиње да се пење добро познатим степеницама. Тачно 153 камена степеника, излизана од векова током којих су их газиле људске стопе, воде до његовог радног места – звоника катедрале у Лозани. Одатле се пружа поглед на град, на Женевско језеро и планински венац. Иако су прошле 33 године откад је Хојслер преузео дужност ноћног стражара, овај призор никада му није досадио. Нарочито ужива када се месечина проспе по површини језера. Понекад размишља шта се дешава у домовима у којима у касне сате трепери светло и да ли су пролазници испод њега свесни да их неко одозго надгледа.
   Када откуцају 22 часа излази на узан балкон и узвикује:
   „Овде стражар! Одзвонило је десет сати!”
  Ове реченице изговара на све четири стране света, а његов глас одјекује преко кровова са највише тачке града. До два часа ујутру јавља се на сваки сат. Па и поред тога што грађани Лозане и без њега знају које је доба ноћи, за многе је незамисливо да га не чују свако вече. Ипак је реч о наслеђу старом више од шест векова.
   Шездесетједногодишњи Ренато Хојслер убраја се међу последње чуваре тог наслеђа. Први ноћни стражари појавили су се у Европи још у 9. веку, када су власти у насељенијим градовима осетиле да је становницима потребна већа заштита кад падне тама. Они су пратили шта се дешава по мрачним улицама да би стали на пут преступницима и злочинцима, или би упозоравали на пожаре који су били уобичајени у време када се највише користила дрвна грађа. Ту су били и како би пробудили уснуле становнике у случају било какве друге несреће или непријатељских напада. Хиљаде, ако не и десетине хиљада чувара били су распоређени у градовима широм Старог континента.
   Забележено је да су у Енглеској постојали још 866. године, а тада је посао градског чувара захтевао велику одговорност. Зато су морали да се придржавају строгих прописа. Они су налагали да ноћни стражари никада не смеју да напусте град док су на дужности, осим ако се појави куга. Уколико прекрше правило, били су у обавези да плате новчану казну.

УЛозани је први ноћни стражар ступио на дужност 1405. године. Данас се овим послом баве још само Ренато Хојслер и његов заменик Марко Карара. Па и поред тога што не носи сат на руци више од четири деценије, Хојслер је „живи часовник” чији се глас чује надалеко. Када објављује колико сати је „одзвонило” заправо се не чује звук звона, како је било уобичајено у старија времена. Уступак је учинио током изолације због коронавируса, када је звоњавом желео да уплашеним људима пошаље охрабрујућу поруку.
   Када му се радно време заврши Хојслер не жури кући. Мада му је дом удаљен тек око километар од катедрале, стражар се радије повлачи у одају на врху цркве где брзо заспи, „ушушкан” између два огромна звона. Једно се зове Клеменс, а друго Марија Магдалена. Ту се осећа као да се вратио далеко у прошлост. Свестан је да ће морати да се повуче када напуни 65 година, али труди се да не размишља о томе често јер је сувише болно.
   Некада је чуварима радно време било од 21 час до зоре, но, пре педесетак година донета је одлука да се оно скрати. Неки су у томе видели знак да ће ускоро доћи дан када ће овај посао бити потпуно укинут. То је довело до својеврсне побуне грађана. Затрпавали су градску управу писмиса са молбама да не униште оно што је толико дуго било симбол града.
   Поред Хојслера, у Европи је остао веома мали број ноћних стражара – у Пољској, Немачкој, Енглеској и Шведској. Њихов задатак више није брига о безбедности града, већ пре свега очување обичаја. Лозана се издваја и по томе што је један од ретких европских градова који од самог почетка, односно од 1405. године без прекида има ноћне чуваре на задатку.

Број: 3573 2020.
Аутор: С. Лазић