Необична ратна прича

ПАС КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО ВОЈСКУ

У рату и заробљеништву, чојство и јунаштво не припада само онима који ходају на две ноге…

Ходајући кроз гужву Шангаја, лако је препознао пустоловну госпођицу којој се сваки траг изгубио неколико месеци раније. Њен изглед није остављао места сумњи, па ју је одмах ухватио и вратио у родни дом: Шангајску штенару у Међународном насељу, четврти под управом Велике Британије и Сједињених Америчких Држава. Старо тек три месеца, враголасто штене ископало је пролаз испод ограде и тако потражило слободу. Присвојио ју је један кинески трговац, који јој је дао име Шуди.
   Али Шангајска штенара и њени питомци нису били намењени сиротињи. Шудина мајка била је Кели, птичар угледних Енглеза из Сасекса. Неколико месеци после повратка добила је ново име и нов дом. Откупили су је официри с британског ратног брода Gnat (комарац). Више ситних бродова чувало је реку Јангце од гусара. Остали бродови из те класе већ су имали своје маскоте, па је Шуди – сад Џуди од Сасекса – постала њихова.
   Боравак на броду пријао јој је више него живот у штенари. Опет је могла да ужива у слободи и пажњи коју је имала на сокацима Шангаја.

Зауставите брод

   Наклоност је била обострана, иако се одмах видело да овај енглески поентер неће постати ловачки пас. Кад је пала у реку Јангце, Чарлс Џефри, један од официра који су откупили Џуди, наредио је да се брод заустави и да се покрене спасавањe. Касније је ово убележно као вежба. Радознала и оштрих чула, постала је бродски радар – што се показало као много корисније. Наоружана савршеним њухом, могла је да упозори посаду да им у сусрет иде брод који преноси ђубре или други, опојнији отпад. А највећу славу донео јој је случај лавежа у ноћи. Стражари ништа нису опазили, али Џуди је пробудила цео брод. Њен звонки лавеж спасао је посаду од напада гусара. Подједнако гласно је реаговала на војне авионе који су све чешће надлетали ово подручје.
   Напетост је расла откако је Јапан освојио кинеске делове Шангаја 1937. године. Уз све извеснији почетак рата, задаци морнара на Далеком истоку су се променили. Џуди се с делом посаде преселила на брод Грасхопер у јуну 1939. године. Задатак овог брода био је да мотри на пут између Хонг Конга и Сингапура у Британској Малаји. Пошто су савезници објавили рат Јапану 8. децембра 1941. године, бродови из Сингапура чекали су свој нови задатак, евакуацију. У ноћи 13. фебруара 1942. године последња два – Грасхопер и Драгонфлај – запловила су према Батавији (Џакарти) у Холандској Индији (Индонезији). Нова гужва није омела Џуди, која је суверено владала свим палубама, на велику радост најмлађих избеглица.
   Радост је била кратког века, а Јава још далеко. Бродови су пловили крај архипелага Линга како би избегли сукоб с јапанском војском, али опасност је дошла одозго. Бомбе из авиона потопиле су Драгонфлај, док је капетан Грасхопера могао само да насуче оштећени брод близу пустог острва Посик. Чамцима су избегли на копно, праћени паљбом митраљеза. На плажи су схватили да Џуди није међу њима. Морнар Џорџ Вајт се пријавио да се врати на брод и сакупи потрепштине. Звук који га је дочекао у потпалубљу био је и страшан и утешан. Сви су страховали да је керуша страдала, али је њен вапај бар доказао да је жива.
   Метални ормари су је заробили у њеном кревету, без озбиљних повреда. Џорџ је сакупио ствари с брода и спаковао их на склепани сплав, заједно с Џуди.

Кроз мочвару и прашуму

   И на острву се показала као вредан члан посаде. Бранила је људе од змија и нашла је извор питке воде, без које би се тешко спасли: требало им је пет дана да ступе у везу с мештанима на суседном острву Сингкеп. Једна кинеска џунка их је пребацила на исток Суматре, одакле су очекивали британски превоз до Паданга на западној обали острва, а потом безбедну пловидбу до Сри Ланке. Међутим, од британског конвоја није било ни трага. Џунка их је повезла даље рекама, али тај пут је нагло стао кад се водоток сузио. До Паданга је остало око 300 километара кроз мочвару и прашуму. Џуди се опет показала као најбољи радар. Штитила је посаду од змија и других зверки. Један од њених чувара, Лес Серл, био је убеђен да је својим режањем и лавежом отерала тигра. Није било тешко поверовати у њену храброст после сусрета с канџом једног крокодила: зарадила је рану дугу 15 центиметара штитећи своје саборце од гладног гмизавца. Изашли су из прашуме код града Савалунто и наредних деведесет километара до Паданга прешли возом.
   Стигли су на запад Суматре више од недељу дана пошто је отпловио последњи британски брод. Још горе вести биле су да ће јапанска војска стићи за свега два дана. Без много избора, посада Грасхопера сачекала је освајача. Послати су у логор за ратне заробљенике. И да су хтели да оставе Џуди, она то вероватно не би дозволила. Прошверцовали су је са собом. Опет их је штитила од змија и шкорпија, а изгледа да никад није заборавила своје велико бекство из штенаре, јер је и у логорима поткопавала земљу око ограде и бежала у лов. Тако је прехранила себе, а и логорашима би доносила ловину. Пацови, гмизавци и птице обично нису пожељни оброци, али у јапанском логору били су добродошли.
   Серл је кришом пренео Џуди у логор Глугур код града Медан, где је већ било других британских заточеника. Један од њих био је младић Френк Вилијамс, оператер радара. Кад је видео керушу у логору, прво је помислио да му се причињава. Била је веома стварна и дозволила му је да је мази и чешка иза ушију док се сладила његовом порцијом пиринча. Брзо се између њих двоје створило нераскидиво пријатељство. Она је и даље штитила Британце од опасности, али и они су морали да штите њу. Џуди је постајала све нетрпељивија према стражарима. Ни они нису скривали свој презир. Логораши су се трудили да прекину чарке, а Вилијамс је на крају дошао на јединствену замисао: Џуди ће заштити само званичнан положај ратног заробљеника. Уз пуно сакеа и обећање да ће једно од њених штенаца добити на поклон, пуковник Хиратеру Бано је пристао да заведе Џуди као „заробљеника 81А Глугур-Медан”.

Неочекивана радост

   На лето 1944. године стигло је наређење да све заробљенике треба послати у Сингапур – све осим Џуди, коју нови јапански командант није хтео да прими на брод. Вилијамс то није могао да прихвати. Научио је керушу да буде мирна као бубица кад је стави у џак за пиринач, и тако ју је кришом повео са собом. Преко седам стотина логораша пловило је претрпаним теретњаком кад га је 26. јуна пробушио британски ратни брод. Док је вода надирала у кужно потпалубље, младић је избацио Џуди у узбуркано море и пошао за њом. Војник се спасао, али није могао да нађе своју саборкињу.
   Недељама је покушавао да открије шта се десило с њом. Чуо је разне приче о томе како је помагала дављеницима, да им је доносила комаде дрвета па чак и допуштала да се држе за њу док плива. Лес Серл није морао да слуша те приче – посведочио им је. Изнео је јунакињу на обалу и повео је са собом. Неочекивана радост преплавила је место ужаса – кад су Џуди и Вилијамс напокон опет нашли једно друго у новом логору. Убрзо потом су их вратили на Суматру да секу прашумско растиње и граде пругу, с више заразе и мање хране него икад пре. Вилијамс је био сигуран да би одустао од живота без Џуди. Водила га је жеља да заштити њу.
   Јапански цар Хирохито објавио је предају Јапана 15. августа 1945. године. Падобранци Краљевског ратног ваздухопловства ослободили су логораше и укрцали их на брод Антенор – али опет све осим Џуди. Упорно одбијање није занимало Вилијамса, Серла и још двојицу логораша. Кришом су унели Џуди на брод и чак су успели да је крију већи део пловидбе до Ливерпула. Капетан је сазнао тек пред крај пута и требало је много напора да се британске власти убеде да пусте керушу да се исркца.
    Бројне приче о њој стигле су до штампе пре тога, што јој је ишло у корист. Ипак је морала да проведе шест месеци у карантину, за који је Вилијамс морао да плати. Без цвоњка, обратио се јавности за помоћ и за тили час је сакупио довољно новца.

Стижу почасти

   Чим су је пустили из карантина, Џуди се с Френком Вилијамсом запутила у Лондон, где јој је Кинолошко удружење уручило орден за храброст 29. априла 1946. године. Мало касније, добротворно удружење Народни диспанзер за болесне животиње уручило јој је Орден Дикин. Ова медаља названа по оснивачици друштва, Марији Дикин, заправо је највиша почаст за животиње у рату у Великој Британији. Добила је и друго ордење и почасти. Џуди је била миљеница британске штампе и јавности – чак је пропутовала земљу, гостујући по болницама и школама.
   Џуди од Сасекса и Френк Вилијамс остали су верни другари до краја. Две године по повратку у Британију, Вилијамса није држало место. Пошао је у Танзанију да се бави пољопривредом, и повео је своју верну сапутницу са собом. И човеку и псу је ново окружење пријало више од градова Енглеске. Али ништа није вечно. Средином фебруара 1950. године Џуди је нестала на неколико дана. Скривала се због болести. Упркос напорима ветеринара, Френк је морао да се опрости од своје најбоље другарице. Сахранио ју је у јакни ваздухопловаца, с медаљама, и на њеном гробу подигао споменик од гранита и мермера. Џуди је била једина животиња која је убележена као војни заробљеник у рату. Иако није била ни прва ни последња животиња која је добила орден, остала је и остаће дуго у сећању – бар докле год људи и пси остају пријатељи.
 

Број: 3661 2022.
Аутор: Урош Рајчевић