ПЕТКОВДАН - 28. јун 2024.

ОД НЕМИЛА ДО НЕДРАГА

На данашњи дан 1881. године Кнежевина Србија и Аустроугарска монархија потписале су Тајну конвенцију

После Берлинског конгреса 1878. године, када је Србија добила независност, Руска и Хабзбуршка царевина свесрдно су се трудиле да је придобију као мирног савезника. Кнез Милан Обреновић занемарио је осећања проруски расположених Срба и направио огроман политички заокрет који и данас изазива расправе о томе да ли нам је душа на Западу или на Истоку.
    Руска царевина, осим што је чини братски словенски живаљ, до пораза у Кримском рату штитила је хришћане на Балкану. Њен покушај освајања Босфора како би изашла на Средоземно море осујетиле су Француска, Велика Британија и Османско царство.
    Хабзбуршка монархија тежила је ширењу на запад и север Европе, али је Пруска однела победу у такмичењу за уједињење немачких земаља, тако да је Аустрији остао „план бе” – излазак на Егејско море, за шта је требало освојити или контролисати  Моравско-вардарску долину и/или Босну, Херцеговину и Новопазарски санџак.

Србија је уз помоћ Русије ослободила од Турака Ниш, Пирот, Врање, Лесковац и Топлицу. Међутим, Русији је потом било прече стварање Велике Бугарске – од Дунава (укључујући Пирот и Врање) до Егејског мора и од албанских планина до Црног мора. Оваква Бугарска заглавила се као кост у грлу Србије. Пошто Русија није реаговала на кнежеву поруку да ће Србија бранити оно што је ратом добила, Милан Обреновић послао је дипломату Јована Ристића да заштити српске интересе на Берлинском конгресу.
     Затим је оборио владу Јована Ристића који није био склон да да се додворава Аустроугарској и дао мандат вођи напредњака, Милану Пироћанцу. Министар финансија у тој влади Чедомиљ Мијатовић успео је да добије боље услове за трговински уговор већ у априлу 1881. године. Затим је кнез отишао у Беч, Берлин и Санкт Петребург, вративши се с тајним документом о савезу Аустроугарске царевине и Србије.

Садржај уговора знао је само Чедомиљ Мијатовић, који га је и потписао у Београду, на Видовдан 1881. године, са два кључна члана: Србија неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би, полазећи са њеног земљишта, ишла против Аустроугарске монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину и Новопазарски санџак, а Аустроугарска прима на себе исту обавезу према Србији и њеној династији, чије ће одржање и утврђење помоћи свим својим утицајем; Аустроугарска ће се заузети да помогне интересе Србије код других европских влада и без претходног споразума са Аустроугарском Србија неће преговарати или закључивати политички уговор с другом којом владом и неће пустити на своје земљиште какву страну војску, редовну или нередовну, па чак ни под именом добровољаца.
    Беч је заузврат добио трговински и железнички уговор са Србијом, а затим одбранио српска освајања у рату с Турском, уз успутну окупацију Босне и Херцеговине и Новопазарског санџака. То Србија није могла да опрости кнезу Милану, осим што су и трговински уговори били на штету Србије.
    Кнез је убрзо постао краљ, а после пораза у Српско-бугарском рату 1885. године, Аустроугарска је зауставила даљу бугарску офанзиву. Захвални краљ Милан немилице је сузбијао сваки руски утицај у земљи и извозио све што је Србија производила само у Аустроугарску, како се и обавезао.