Живот пише драме

НОЋ ГЛАДНЕ ЛАВИЦЕ

Иза жбуна сијале су жуте очи и вребале жену која је у близини сакупљала грање

Био је 31. март 1980. године. Те вечери, чувару једног резервата на југу Африке Елфасу Мбонгели придружила се његова жена Винах. Већ неколико година радио је овај посао, достојан поштовања међу саплеменицима.
    Спуштао се мрак; Елфас је удахнуо свеж вечерњи ваздух и ушао у колибу. Винах је остала напољу да сакупи грање за ватру. У први мах Елфас ништа није приметио. Свуда око колибе тишина. Двадесетак метара одатле, иза жбуна, сијале су жуте очи лавице и вребале жену нагнуту над гомилом грања. Звер се усредсредила, полако промолила уши из жбуна и бацила се на Винах. Оборила ју је на земљу и оштрим зубима запарала јој бутину, док ју је тешким шапама гребала по врату! Жена је вриснула и дигла руке да се одбрани.
    Елфас је излетео напоље, схватио шта се дешава и одјурио натраг у колибу, дограбио дршку од метле и пошао у помоћ жени. Замахнуо је, животиња се повила, мотка ју је погодила у леђа и преломила се.
    Нешто је ипак постигао: збуњена лавица оставила је плен.
    За то време, Винах се некако довукла до колибе. Животиња је поново кренула у напад. Елфас је скочио и ударио је сломљеним делом мотке. Лавица се окренула и побегла у шипражје. Чувар је пошао према колиби, али се разјарена звер поново појавила из високе траве. Човек је дограбио боцу која му се нашла при руци, разбио је о зид колибе и бацио на звер. Међутим, она није устукла ни за милиметар! Елфас је хитнуо дрвени троножац и погодио је у главу. Тек тада се животиња зауставила.
    – Отерај је, отерај је! – избезумљено је викала Винах из колибе. – Не дај јој да ме растргне!

Елфас је утрчао у колибу и за собом затворио ниска дрвена врата. Повукао је резу. Грозничавим погледом кружио је по просторији и тражио нешто чиме може да се одбрани од лавице. Осим његовог капута, душека под који се Винах завукла, вреће за спавање, ћебади и одела, није било ничега. Кад је на поду угледао дугачку гвоздену цев, лакнуло му је. Зграбио ју је и, подигавши главу, угледао је лавицу како допола извирује кроз отвор изнад врата. Завитлао је цев, животиња се повукла, а цев се одбила о врата.
    – Умрећу... Зар не? – питала је млада жена кроз сузе.
   – Нећеш, сигурно нећеш! – повикао је Елфас. – Спашћу те како знам и умем!
   Погледао је кроз прозорчић. Лавица је њушила своје шапе умазане крвљу. Онда му је поглед опет пао на Винах, која је лежала у локви крви, и нека нова снага прострујала му је телом. Лавичина глава помаљала се наизменично на сваком отвору.
    Споља је чуо хук сове и рику нилских коња. Затим је опет завладала мукла тишина. Колиба је већ била у потпуном мраку. Елфас је напипао парафинску светиљку и запалио је. Трептава жућкаста светлост испунила је просторију.
    Изненада, Винах је опет вриснула. Разгорачила је очи од страха и руком показивала на отворе над вратима. Међутим, тамо никога није било. Бунцала је.
    – Морам некако да спречим лавицу да провирује унутра – помислио је.
   Брзо је бацио капут преко једног прозора, а преко друга два душек. За неко време све се опет стишало. Можда је звер отишла?

Из свег гласа викнуо је у мрак. Ништа! Онда је склонио капут и провирио напоље. Животиња је и даље чучала под прозором. Елфас се нагонски тргнуо уназад и за длаку избегао њене канџе. Дограбио је ужарену грану и бацио је на њу. Варнице су се распршиле на све стране.
   Режећи од бола, лавица је повукла капут с прозора и изгубила се. Елфас је знао да ће се вратити.
    Прошао је читав час, па још један. Да ли је лавица заспала? Или негде мирно лежи и чека?
    Полако, Елфас је скупио све што је запаљиво: ћебад, јастук, одело. Све је умочио у парафин и запалио. Онда је кроз прозор почео да баца запаљене тканине. Ускоро су колибу са свих страна окруживали пламенови и на слабом светлу чувар је угледао лавицу како нестрпљиво хода тамо-амо, вреба и чека.
     Тада је потпуно клонуо. Чинило му се да више нема снаге и начина да се бори с овим чудовиштем. Винах је опет застењала. Знао је да неће још дуго издржати. Морао је нешто да предузме док не буде касно.
   Под душеком је нашао пангу, велики афрички нож. Њиме је издубио рупе у зиду и помогао Винах, гурајући је нагоре. Када је видео да су joj ноге нестале у отвору на таваници, одахнуо је... Онда се и сам попео. Ту је, при самом врху колибе, својим појасом везао Винах за греду да случајно не склизне доле.
     Целе ноћи нису тренули. Ослушкивали су сваки шум. У једном тренутку чувар је чуо пригушено режање. Лавица је била ту. Избезумљено је скакала по земљи натопљеној крвљу! Елфас је задрхтао. С првим зрацима Сунца видео је дивљу мачку како, удаљена двадесетак метара, мотри на врата и прозоре колибе. Винах је и даље тихо јечала. Била јој је неопходна брза помоћ, а најближи лекар налазио се у малом сафари-кампу осам километара од њих.

Када је Елфас погледао надоле, лавица је нестала као привиђење. Али, он је осећао да их гледа из прикрајка, да ће се вратити. И заиста, појавила се опет, тромим кораком, око девет часова. Елфас ју је гађао штапом, али је промашио. Погледом је почела да претражује кров, а онда се окренула и побегла. Елфас ју је пратио погледом све док се није изгубила у ниском жбуњу, а затим се окренуо Винах и рекао јој:
    – Сад могу да идем и потражим помоћ.
    – И ја ћу с тобом – прошапутала је тешко.
     – Како ћеш? Морамо да пређемо реку, крокодили ће осетити крв.
    Винах је била упорна; одбијала је да остане сама.
   Сишли су с крова и жена се ухватила за Елфасов опасач десном руком, тако да је могла да се ослања на здраву ногу, док је у левој руци држала пангу.
    Када су стигли до реке, појавила су се два нилска коња, па су морали да оду око два метра узводно и тек онда загазе до појаса. Докопали су се супротне обале и исцрпљени пали на земљу. Винах се последњом трунком снаге подигла и кренула даље.
     Најзад, пошто је прошло осамнаест часова од почетка борбе са разјареном звери, Елфас и Винах стигли су до кампа. Човек је био толико изнурен да није имао снаге ни да говори, а жена се одмах онесвестила. Сместили су је у болницу. Опорављала се три недеље.

* * *

        Отприлике месец дана касније, једног јутра, Елфас је као укопан стајао пред телом лавице, коју су сасвим случајно пронашли путари. У стомаку су јој нађени само остаци јастука и Елфасовог капута. Звер је највероватније угинула од глади.