За читање и уживање - Тахар Бен Џелун

НЕОБИЧАН ДОГАЂАЈ

Ево једне кратке приче о догађају који није баш тако чест у овим крајевима. Делује невероватно, али управо је тако било. У Казабланки, новембра месеца 1980. године.
   Много људи је те вечери чекало такси по хладном времену и у групи без реда. Она је такође чекала. Безазленог погледа, руку приљубљених за стомак. Овде се баш не дешава да неко у гужви гурне трудну жену. Она се поштује и њој се притиче у помоћ. Управо је стигла, али био би ред да она уђе у следећи такси.

   Слиман је миран човек. Презире насиље и избегава гужву. Једном га умало није линчовала нека група бесних нестрпљиваца. Његов „мали такси”, црвена „симка 1000”, био је сав улубљен после тог метежа. Одонда је веома опрезан. Не зауставља се више на такси станицама, већ радије успут прима муштерије.
   Те вечери, враћајући се кући, пролазио је поред ове такси станице. Опазио је трудну жену, пребацио у рикверц и зауставио се тачно испред ње. Нико се није усудио да протестује. Жена је била млада. Очигледно није из овог града. Изгледала је мало изгубљено. Слиман је запита да ли ће „срећни догађај” бити ускоро.
   – Следећег месеца. У сваком случају, будите мирни, нећу се породити у вашим колима – одговори му она.

Насмешио се и није рекао ништа. Пошто су стигли до Дерб Гелефа, испред броја 24, он заустави ауто и изађе да јој отвори врата. Жена га замоли да је мало сачека да би од сестре узела новац за такси. Док је чекао, Слиман запали цигарету. Пет минута потом, жена се врати сва у сузама:
   – О, благи боже! Шта ће са мном бити? Нема никог код моје сестре! Мора да је отпутовала, чак ни суседи нису ту... Како ћу вам платити, куда ћу са својим дететом! Ја сам овде само странац... Никога не познајем...
   Слиман је био потресен. Није марио за новац који му дугује. Једноставно, није могао да пусти жену саму у том очајном положају.
   – Госпођо, нећу вас оставити у том стању. Ми муслимани треба међусобно да се помажемо. Позивам вас да ову ноћ проведете у мојој кући и сачекате повратак своје сестре. Моја жена ће бити одушевљена, а и наше троје деце. Воле госте. Код нас је мало тесно, али увек има места за поштен свет.
   – Не, господине, ви сте исувише добри. Никад се не бих усудила да вам сметам, а и ваша супруга неће разумети...
   – Моја жена је дивна. Она ми је донела на свет троје лепе деце, девојчицу и два дечака, много ме је усрећила... Веома је добра супруга – Слиман је и даље наваљивао.
   Жена прихвати. У кући је све било како треба. Деца су била одушевљена. Уступили су јој своју собу. Слиманова супруга је била веома љубазна и као будућу мајку обасипала је саветима. Обе су бирале име за дете и задржале се до касно у ноћ. Слиман је био видно поносан на своје добро дело и своју супругу. Устао је рано изјутра. Трудница је већ била на ногама. Одморна и опуштена, кретала се по стану опуштено као код своје куће. Слиман јој пожеле добар дан и предложи да је одвезе код сестре. Њен израз лица је одавао како није добро схватила о чему говори. Он јој понови свој предлог:
   – Могу вас отпратити, ако желите, до ваше сестре. Можда ће се бринути.


Тахар Бен Џелун (1944) марокански је књижевник који живи у Француској. Студирао је филозофију у Рабату, а психологију у Паризу. Због своје деце је, како каже, написао доста поучних дела, а једно од њих је роман „Како сам својој кћерки објаснио расизам”, преведен на тридесет три језика.
Овенчан је великим књижевним наградама (Гонкурова 1987, IМРАС у Даблину 2004). „Необичaн догађај” је једна од двадесет прича објављених у књизи „Прва љубав је увек и последња”, која говори о „несразмери и неспоразуму између жене и мушкарца у арапском свету”. То су приче о љубави, самоћи, тајанствености, неразумевању ■

   – До моје сестре? Које сестре? Ја немам сестру, ти то добро знаш. Уосталом, ти заборављаш да је ово моја кућа и да је дете које носим твоје.
   Слиман запрепашћено крикну и позва своју жену:
   – Ми смо исувише добри! Увек сам ти то говорио! Исувише добри! Невероватно! Она жели да нас пређе, та дивна и поштена жена. Тврди да се налази у својој кући и да сам ја отац њеном детету... Она је луда! У сваком случају, нећу да се расправљам с њом. Имам поверења у постојање правде у овој земљи. Зваћу полицију.
   Супруга га подржа у томе. Гошћа се грохотом смејала и већ се Слимановој жени обраћала као кућној помоћници:
   – Спреми ми доручак. Дођи да ти кажем нешто у поверењу. Слиман је човек ћутљив и миран, не пропушта ниједну молитву, али је и велики заводник! Видиш ли ову златну наруквицу? То ми је поклонио прошлог месеца, а ову коралну огрлицу сам добила кад сам одлучила да му се подам... Чудно је што имамо исте мараме! Каква безобзирност с његове стране!
   – Ћути! С тобом немам шта да разговарам.

Случај је убрзо постао веома озбиљна ствар. Правда је упала у клопку. Судија је после детаљног испитивања одлучио да се обе странке подвргну медицинском прегледу. Слиман је отишао на анализу мокраће, крви и сперме.
   Требало је да то буде чиста формалност, али оно што је том приликом изашло на видело окренуло је ток приче. Лекари су били изричити: Слиман не може бити отац детету које треба да се роди. Он је стерилан. Одувек је био стерилан.
   Завршетак представе погодио је Слимана као гром из ведра неба. Почео је да се напија. Живео је и спавао у свом таксију. Његова супруга почела је штрајк глађу и открила судији име оца своје деце. Био је то власник њихове куће. Покушавала је да објасни, ономе ко је хтео да слуша, да она никад није преварила свог мужа и да је само из љубави према њему зачела децу с другим човеком. Ово су њене речи:
   „Један мушкарац никад није стерилан. Кад у браку нема деце, то је увек женина кривица” ■

Број: 3641 2021.