Живот пише драме

НЕМОГУЋЕ ЈЕ ПОСТАЛО МОГУЋЕ

Ништа није наговештавало да ће се дан претворити у ужас апокалиптичних размера. Али, неким чудом, за Марију Белон и њену породицу све се срећно окончало.

Са супругом Енрикеом и тројицом синова Марија Белон Алварес месецима је планирала одмор из снова. Кад су неколико дана пре Божића 2004. године допутовали на Тајланд, сместили су се у хотел „Орхидеја” у летовалишту Као Лак. И даље узбуђени због поклона које су разменили, наредни дан опуштено су проводили на базену. Док је Марија читала у хладу, десетогодишњи Лукас, осмогодишњи Томас и петогодишњи Симон с оцем су се брчкали и добацивали лоптом. Небо је било готово без облачка, сунце их је благо миловало. Ништа није наговештавало трагедију која ће уследити.
    Марија Белон је касније испричала да се читава слика изменила за само неколико секунди. Чула је ужасавајућу буку, као да Земља јечи од несхватљивог бола. Осврнула се око себе да провери да ли само она чује звук хиљаде млазњака, а пред собом је угледала огроман црни зид. Помислила је да јој се приказује Смрт! Никако није могла да претпостави да је то водени зид висок преко девет метара. Неман какву ниједан човек не може ни да замисли.
   Породица Белон и стотине посетилаца нашли су се на најгорем могућем месту на свету.
   Био је то разарајући цунами који се подигао после земљотреса надомак западне обале Суматре, што је једна од најсмртоноснијих природних катастрофа у новијој повести. Однела је преко 270.000 живота, наневши огромну штету становништву од Индонезије до Сомалије.

У тренутку несреће Лукас је баш изашао да дохвати лопту, а друга два брата и даље су с оцем била у базену. Марија је стигла само да крикне, покушавајући да дозове синове и супруга. Већ у наредном часу наступио је смак света. Талас разорне моћи млео је и млео све пред собом.
    Марија се у секунди нашла под водом, сигурна да је смрт носи на онај свет. Касније се установило да је тако остала сигурно три минута, али је лудом срећом некако испливала на површину. Бујица се с њом поигравала, бацала је на зидове кућа, около су у вртлогу нестајали и поново се појављивали аутомобили, кровови, али и унесрећени људи. Имала је утисак да ју је неко убацио у машину за веш и окренуо програм за центрифугу.
    Кад се поново нашла на површини, докопала се неког плутајућег дебла и за њега се грчевито ухватила, као да јој од тога живот зависи. Иако је имала страховите болове – као да јој је читаво тело једна велика пулсирајућа рана која крвари, прво је помислила на породицу. Није желела да мисли на повреде којих је као лекар била свесна, дубоке посекотине у пределу груди и отворене ране на бутини. Намерила је само да нађе децу и мужа.
   А онда је, у метежу и ужасу, на петнаестак метара удаљености угледала нечију главу и срце јој је поскочило од радости. Био је то њен син Лукас, који је, као и она, успео да се ухвати за дебло. Марија је чула дете како беспомоћно дозива гласом који јој је парао душу. Упркос ранама и сазнању да очигледно има озбиљно унутрашње крварење, као да су јој одједном уминули сви паклени болови. Снагом воље успела је да пусти глас и дозове Лукаса настојећи да му се приближи. Дечак је горко плакао.

Кад су се напокон приближили једно другом, Марија и Лукас ухватили су се за руке и, колико-толико умирени, препустили снажном таласу, не знајући куда ће их бацити. Бујица их је нанела на дрво у чијој крошњи су, грчевито се држећи за гране, чекали шта ће их следеће снаћи. Плашили су се да је то тек почетак трагедије, да сигурно следи нови удар још снажнијег зида смрти. Иако се чинило да је све безизлазно, грлили су се и, само с времена на време, проговорили коју. Лукас је понављао да је срећан што је с мамом.
   Чим се све утишало, на сцену су ступили Тајланђани који су, упркос страховитој трагедији, беспоштедно помагали странцима. Један је Марију и сина одвео до болнице и, кад год би приметио да губи свест, шамарао ју је и понављао да не сме да се преда. Тек кад су стигли и човек се уверио да су у добрим рукама, окренуо се и уз осмех их оставио лекарима, журећи да помогне другима.
    У болници је за тешко повређену мајку уследило ново отрежњење. Тада готово ништа није знала и није стигла да размишља о озбиљности својих рана. Али шта се за то време догађало Енрикеу, Томасу и Симону?

Иако је накратко успео обојицу синова да ухвати у наручје, од силине таласа деца су му се измакла, вода га је одбацила, ударио је у стуб хотела у којем су боравили. Пошто га је стихија повукла даље, Енрике је налетео на стабло и силовито се ухватио за њега, избезумљено мислећи, као и његова супруга, да је изгубио целу породицу.
   Изненада је чуо слабашан глас како дозива: „Мама! Тата! Лукасе! Симоне!”
   Бујица му је, као необјашњиво провиђење, послала прво Томаса, а убрзо им се, ношен таласом, придружио и Симон. Натчовечанским напорима докопали су се крова неке зграде. Енрике је тада донео, како је касније испричао, једну од најтежих одлука у животу. Оставио је Симона и Томаса људима који су на крову такође нашли спас, решен да оде у потрагу за супругом и трећим дететом.
    Кад је цунами прошао и за собом оставио огромно разорено подручје, требало је мислити шта са онима који су преживели. Само је Марија имала озбиљне ране. Наредних четрнаест месеци прво је била у болници у Сингапуру, а потом наставила мукотрпан опоравак у завичајном Мадриду.