За читање и уживање - Πетар Кочић

МОЈИ ПОЗНАНИЦИ

Ужагрена, сунчана свјетлост продире кроз танке, спуштене завјесе, ширећи по соби загушљиву врућину. Окупан у зноју, превратио сам се там’ и тамо по сећији која бијаше пресвучена свјежом глатком мушемом.

Напољу се чуо каткад уморан, сув говор људски, док неко не поче грепсти споља по собним вратима, мрмљајући нешто кроз зубе. Тргох се и ослушнух.

– Ово ће бити његова одаја.

– Јест, јест! Ово је.

Чух како неко с неким говори напољу.

Врата се отворише и кроз њих, готово напоредо, уђоше Цвика и Дурут, моји стари и добри познаници.

– Помози бог! – викнуше обојица уједанпут.

Обојица су били мрачни у лицу и одвећ намрштени као никад до сада. То ме мало зачуди и изненади.

– Шта вам је, људи? Што сте мрке оточили брке? Сједите!

Обојица оборили очи земљи, па шуте.

– Ама, сједите, људи! Шта вам је? Де, Цвика, запали! – пружих му кутију.

– Мало ћеш почекати док ти овај узме кутију из руке! – рече осорно Цвика и диже очи, из којих је била оштра пакост и злоба.

– Некако ће тако и бити! – уплете се још пакосније у разговор Дурут. – Доста је, Петрићу, било твоје варанције и петљанције! Било чедо, убили га Турци; било теле, изјели га вуци! – поносно и пакосно одмахну Дурут руком и шкрипну злобно зубима.

– Ама, шта вам је, људи? – зачудих се још више, јер осјетих да својим говором и држањем нишане на мене. – Шта сам вам ја скривио?! Каква је то моја, Дурате, варанција и петљанција!? Мало јасније, браћо, мало јасније!

– Све је бистро и јасно. Знамо ми твој марифетлук и шеретлук – стаде Дурут махати према мени руком.

– А, је ли, богати, Петрићу? – поче Цвика онако поиздаље, из дубине. – Што теби би да нас штрампаш у новине? Ми смо ти оно ко једном, да речемо, чесном и поштеном Србу говорили и казивали...

– Какав Срб! – претрже га љутито Дурут, па му се живо окрену. – Болан, болан, Цвика, ја сам теби сто пута говорио: „Шути, Цвика! Не казуј свог знања! Је л’ он само у ’ној швапској одјећи, не вјеруј му па да ти је рођени брат!” Зар ти нијесам тако говорио, токмаче и тулумане божји?!

Петар Кочић (1877–1916) био је српски модернистички књижевник и политичар. Остварио се у сва три књижевна рода, али највише уметничке домете достигао је пишући приповетке (збирке „С планине и испод планине”, „Јауци са Змијања”) и драмске сатире („Јазавац пред судом”, „Суданија”). У Босни и Херцеговини је писао чланке против аустроугарске управе, учествовао у великом народном штрајку (1906) и радио на окупљању српских снага. Подигнути су му споменици у родним Стричићима крај Бањалуке, Београду и Сарајеву, две основне школе и један јавни парк названи су по њему, а његов лик нашао се на неколико новчаница и поштанских марака.

– Нека, Дуруте! Полако! – одбија Цвика руком да не говори.

– Ама, сједите, људи, да се разговоримо… Да видимо шта је то.

– Е, нема, Петрићу, више разговора! Било чедо, убили га Турци; било теле, изјели га вуци! Више с тобом нема ни шјеђења, ни разговора! Није ни нама врана попила мозак: ако не знамо шта је масно и слано, знамо шта је вруће.

– Нема више оног: „Шједите, браћо! Де, Цвика, де, Дуруте! Како оно би вође, како онђе? Па онда кава, ракија, дуван, а ми ко једне будале: ово је било вође, ово је ’вако било, ово ’вако свило. Ово смо и ово учинили ’вође, а ово и ово онђе. А ти тевтерић из џепа, па чврк! Из тевтерића у новине, а новине пријестолнику на кољено ко поручене! Не прођи ни неђељу дана од нашег разговора, а швапске нас позовке засипају са свију страна: те једна из Варцара, те друга кроз два дана из Приједора, те трећа са Сане, а од Бање Луке ни броја им нема! Куд ће ти душа, ако за бога јединог знаш?!

– А, је ли, збиља, Петрићу? – поче опет Цвика полако и одмјерено – шта би теби да ти тако нас биједиш и грдиш код швапског суда? Ми смо ти оно казивали ко једном добром и часном Србу, а нијесмо знали да ти вадиш из нас ријечи па и’ дојављујеш Шваби. Па да си барем све онако списо како смо ти ми, на нашу преголему несрећу, казивали, не би нам толико ни било криво и жао на те, већ си измишљао нешто што чојек не би ни у сну мого сањати. Када нам је неки дан оно твоје ђаче што те послужује чатало, запрепастили смо се од чуда!

Истом ми постаде све јасно и ја се осмјехнух.

– И ја би’ се, Петрићу, смијо да ми није овог гада за припашајем! – викну Дурут и извади пет, шест судских позива. Погледај-де ти овај гад!

Узех ја позиве и стадох разгледати. Зачудо, ниједна није гласила на њихово име.

– Ко вам је дао ове позовке?

– Кнез.

– Јест, кнез. Кнез нам и’ јутрос даде и рече: „Чувајте се ви оног вашег господина, јер морете лако и Црне куће запасти, а све пијући и пушећи ш њиме.”

– Ја, браћо, у новине нисам ништа о вама штрампао још, а можда ћу ове године. А ви се ових позивки не бојте ништа. Ово су старе, туђе позовке. Кнез се шали. ’Оће само мало као да вас застраши.

– Зар баш тако? – зинуше обојица од чуда. – Добро, добро, кнеже… Ама, зашто би он то радио, да речемо?

– Криво му што га наш господин Петрић не призива и не части кавом и дуваном ’вако ко нас – вели Дурут, сав ведар и весео.

– На моју душу, то ће и бити! Ништа друго него то!

– Де-де, људи! Сједите, па запалите…

– Болан, болан, Цвика! – поче Дурут. – Шта сам ја теби пута говорио да ’ваког Срба и чојека нема од Црне Горе до Саве воде!

– Јест, брате, тако си ми увијек говорио, нема вајде крити…

– А шта ми оно малоприје рече? – осмјехнух се мотајући цигару.

– Опрости му, господине Петрићу, јер је лаке памети и брза језика ко сељачка торокача.

Ја сам му и опростио.

Познаници моји мили, давно се ова сцена између нас одиграла, па како је још жива и свјежа у мојој машти! Што је овако танка и блиједа на хартији, опростите и примите искрено и топло поздравље преко ових добрих и честитих новина, што ће ми платити десет динара. А за вас двојицу, то је педесет гроша.

Објављено у Политици 1904. године