С окрајка историје

ЛАЖНИ ГЕНЕРАЛ РАДЕ АЛАВИ

Мало је познато да је и пре крвавог Мајског преврата 1903. године постојала завера да се убије краљ Александар Обреновић...

Још није била поноћ 19. фебруара 1902. године када је рибарски чамац пришао српској обали Саве, код Шапца. Долазио је право из Аустроугарске, од Сремске Митровице. На чамцу шаренолико друштванце. По природи посла, двојица аласа терали су пловило, један, очигледно, надничар, још један у грађанском оделу, чије су руке умрљане бојом одавале штампара. А пред свима њима, на прамцу, генерал. И то Српске војске, а долази право из „прека” и много је млад за тако висок чин. У питању је био двадесетосмогодишњи Радомир Раде Алавантић.
   Дотични се већ две године смуцао по Аустроугарској, а недавно се коначно смирио у Митровици. То обилажење царевине није баш било по сопственој вољи, пошто је 1899. године осуђен за учешће у Ивањдањском атентату на краља Милана Обреновића. Додуше, суђено му је за подстрекивање и опозиционо удруживање, као горљивом присталици супарничке династије Карађорђевића. Некако је успео да избегне букагије и побегне преко реке.

Од кога Раде краде

   Захваљујући оцу, угледном шабачком адвокату, новац му није недостајао. Тако је доспео и до Беча. Није му дуго требало да се повеже с присталицама Карађорђевића. Тако се и обрео за чувеним „српским столом” у угледном бечком хотелу „Империјал”. А тамо све завереник до завереника, под паском др Јакова Јаше Ненадовића, представника кнеза Петра Карађорђевића у Бечу. Овај је брзо запазио младог Шапчанина који је радио шта му се понуди, за дневницу.
   Пажљиво је слушао његове приче о томе шта би и како. Само кад би могао да се врати у Србију, и тамо подигне буну против мрског краља Александра Обреновића. Да види како га скидају с престола, па може и да мре. А можда и да га стрељају, што да не? Или макар протерају. И на престо доведу кнеза Петра. Јаша се смешкао, убеђен да младић претерује. Смиривао га, говорио да ће доћи време, трон се дрма, само морају да сачекају прави тренутак.
   Ипак, новембра 1901. године и Ненадовић је био уверен да овај младић мисли врло озбиљно. По актима бечке тајне полиције, која с ока и ува није пуштала друштванце око „српског стола”, тада му је предложио да покуша да пређе у Србију. Али, тешко да би могло да буде неког успеха ако пређе тек тако. Многи су покушали, и ено их, вуку букагије по Пожаревцу. Туцају камен и равнају путеве. И то ако су имали срећу да избегну поглед у цеви стрељачког строја. Зато, повратак долази у обзир само у великом стилу. Или пуковник или покојник. Још боље – генерал.
   Ту замисао развио је сам Раде. Набавиће, односно наручиће, униформу генерала српске војске. Када такав, сав у златним ширитима и лампасима, груне у Србију, сви имају да се покоравају. А када као генерал поведе војску, Обреновићи ће сами да побегну. Само, генералска униформа и те како кошта. А он је управо спискао последње очеве новце. Јаша га је уверавао да нема шта да брине. Све ће он да му омогући, и шивење униформе и саборце. А добиће и противдинастичке летке, да подели по Србији, да људи виде и прочитају ко је тај генерал и шта хоће. И крену за њим, јакако. Нека Раде оде у Митровицу, седи миран и чека позив.
   Тако је и било. Депеша је стигла почетком 1902. године. Јаша је наложио да хитно оде до Земуна, да се јави једном познатом кројачу, да испроба готово скројену униформу. Раде се чудио откуда им мере, али се брже-боље дао на пут. А у мајсторској радионици на лутки стоји сашивена униформа. Када ју је пробао, стоји му као саливена. Готово да је могао себе да замисли како на челу војске јаше ка двору. Остатак посла текао је исто тако лако. У Митровици су се нашли сапутници, да би се неколико недеља касније у околини града укрцали на чамац и пошли у преврат. Јаша је раније обавештен да пакује ствари и спрема се за пут у Београд. И нека јави и кнезу Петру.

Сви у строј!

  Када је прамац чамца ударио у песак на обали, генерал је, како и приличи, први искочио. Своје трупе повео је ка оближњој царинарници. Тамо су затекли неколико финанса и стражара. Ови су били мало збуњени што виде генерала у то недоба, али, научени да не питају ништа већ да слушају наређења, одмах су се повиновали заповести. А она је гласила: „На Шабац!”
   Слично је било и у другим постајама, успут. Сваки пут генерал би стао раскречен на улаз, постројио царинике, прочитао им проглас у коме кнез Петар Карађорђевић преузима власт, и тражио да се закуну на безусловну верност. Ови би то и урадили, а онда би им генерал поделио оне летке, да знају зашто су се и коме заклели.



   Пешадијска колона под командом генерала Рада убрзо се обрела у Шапцу. И правац у општину. Међутим, незгода је што у то доба у згради углавном нема никог. Само ватрогасци, на дежурству. Ништа зато, помоћи ће и они. Алавантић је мобилисао и њих, па се на челу шарене војске упутио ка касарни жандармерије.
   Стражар на капији репетирао је пушку. Чим је угледао генерала на челу колоне, смирио се и прописно салутирао. Раде је упао у касарну, продрао се на уснуле жандаре. Док су они бауљали из кревета, он их је чекао испред. Када су коначно изашли, командовао је:
   – У фронт!
   Жандарми су се постројили. Како и доличи, генерал је извршио смотру. Задовољан оним што је видео, похвалио је још крмељаве жандаре. И прочитао им проглас објашњавајући да долази у име кнеза Петра Карађорђевића. Сада они морају да се закуну на верност новом владару Србије. Исто као и они цариници и ватрогасци који су стајали у другој врсти. Једном од жандара нешто се учинило сумњиво. Јесте овај испред њих генерал, има униформу, држање, све, али та противдржавна работа неће на добро да изађе. Зато се криомице извукао из строја. По мраку, од жбуна до жбуна, побегао је из круга.

Сумњичави капетан

   Капетана Николића, заповедника касарне, из сна је тргло лупање на вратима. Ко ли је у глуво доба? Посилни је отворио а у стан је грунуо жандар, сав задихан. Николић га је саслушао, али ништа није разумео.иКоји генерал, какав генерал? Откуд у Шапцу? Још више, откуд у ово доба ноћи? Да није некаква ненајављена контрола, а њега затекли на спавању? Има да страда. Тек му оно о новом краљу није било јасно. Али је схватио да се нешто крупно дешава. Зато се брзо обукао и појурио према касарни.
   Тамо је затекао генерала и постројене трупе. Док је прилазио, загледао је мученике постројене поред својих жандарма. Ево их цариници, стражари. Ту су и ватрогасци. И сви се упињу да изгледају као војска. Поготово ови потоњи. Супротно пракси и правилима, генерал је први поздравио. Назвао је Бога капетану. Овај прописно одговорио, али је врло почео да се занима откуд генерал у то доба, и шта уопште жели. Позвао га је у канцеларију, али је Алавантић одбио. Показао је проглас капетану, па му још мало објашњавао.
   Долази у име новог владара, и он сада и овде има да му се закуне на верност. Капетан је (п)остао сумњичав, није му се нешто ту слагало. Да се не говори о томе шта би било ако је посреди некаква завера, и да се он упетља у њу. Устручавао се, покушавао да изврда. Коначно је предложио да пита претпостављене.
   Алавантић је прво покушао да ухвати капетана на дреку, претње. Овај се није дао, захтевао је да му неко то потврди. Сада се генерал Раде мало повукао. Пристао је, одмакао неколико корака. Онда се окренуо. У руци му је засијао челик. Револвер. Зачуо се пуцањ.

Оперетски пуч

   Изгледа да генерали нису били баш вични употреби оружја. Поготово „генерал” Раде. Метак је само окрзнуо капетана Николића. Лакше рањен, дохватио је свој револвер и цело буренце сасуо у Алавантића. Овај се нашао на земљи. Кркљао је, а оружје му је испало из руке. По неким изворима, у самртном часу викнуо је: „Живео Петар Карађорђевић!”
   То као да је био знак да жандарми иступе из строја и следе свог заповедника. Свеопшта гужва и кркљанац, кроз ноћ одјекују пуцњи. Генерал је мртав, док његова војска бежи на све стране. За њима пуцају жандари. Неколико несрећних цариника и ватрогасаца остало је на попришту, поред свог команданта. Остали су се разбежали, куд који.
   Вест о покушају државног удара брзо је стигла до Београда. За дивно чудо, није наишла на неки већи одјек. Штавише, углавном је послужила са спрдање с овим готово оперетским пучем.
   За то време, завереници су у Бечу чекали шта ће да се деси. Јаша Ненадовић се надао да ће краљ Александар да крене с одмаздама. Баш као што би урадио његов отац Милан у сличним случајевима. Очекивало се да преки судови прораде пуном паром, да се тамнице пуне, да у народу још више порасте незадовољство династијом. Када је схватио да су му се планови изјаловили, Ненадовић се окренуо другим замислима. То је на крају довело до свргавања династије Обреновић, годину дана касније. Прави поручници и капетани имали су више успеха од лажних генерала.