Живот пише драме

ЛАВЕЖ СПАСА

Пас је дигао главу према небу и, као да зна да од његовог лавежа зависе два живота, почео да тражи помоћ

Један слеп човек и његов пас налазили су се у опасној неприлици, сами и изгубљени у лавиринту докова. Била је ноћ, али је слепом човеку то било свеједно. Све је пошло наопачке када је у Тилберију закаснио на воз који је требало да га одвезе кући, у градић Бенифилт, у Енглеској.
    У почетку, била је то само мала неприлика: могао је да преспава у неком хотелу у Тилберију, где је радио као телефониста. Зато је, док се спуштала прохладна септембарска ноћ 1963. године, са станице кренуо натраг у град, улицама које је добро познавао. Чак је одбио и пријатељску понуду полицијске патроле да га службеним колима пребаце до хотела. Желео је да буде самосталан. Када је, промашивши улицу на једном углу, наставио да хода погрешним правцем, горко је зажалио што је био толико самоуверен. Постао је свестан чињенице да се изгубио у граду који је добро познавао, иако га никада није видео јер је био слеп од рођења!
   Хладан ветар доносио је мирис мора, по чему је Даглас Вилсон знао да је у близини докова. Страх му је стегао срце: у вечерње сате тамо обично није било никог. Морао се поуздати само у себе и своју верну Тоску, овчара дресираног за водича слепих.
   Били су заједно пуних пет година и добро су се познавали. Током времена човек и пас постали су најбољи пријатељи за које као да нико други на свету није постојао. И сада, док се спотицао преко шина и празних кутија од воћа разбацаних по доку, Вилсон је био срећан што крај себе има тако верног друга. Тоска га је пажљиво водила између препрека, застајала и бирала пут.
   Али ни Тоска није била у стању да га спасе кад се спотакао о неку празну кутију, одскочио у страну и нашао се на ивици кеја. Неколико тренутака, дугих као вечност, љуљао се на ивици амбиса, а затим се суновратио у дубину повукавши за собом и Тоску, чији је  поводац чврсто држао.
   Тридесетчетворогодишњи Вилсон био је висок и веома снажан човек. Још у раној младости постао је одличан пливач и воде се није плашио. Али море је било хладно као лед, а камени зид кеја сувише висок да би могао да се успуже натраг.

Није било наде да се попне и Вилсон је узалуд пливао унаоколо. У руци је и даље чврсто држао Тоскин поводац и сваким замахом руке грубо је вукао због чега је псу, сваког часа, глава нестајала под водом. Када је тога постао свестан, Тоска је већ почела да се дави. Брзо је отпустио поводац и пас је фркћући испливао на површину.
   Вилсон није знао шта да чини. Сам у води крај докова на којима није било живе душе и још у мрклој ноћи. Ситуација није могла да буде гора, јер човек никако није могао да се одлучи на коју страну да плива. Бојао се да не погреши правац и, уместо према кеју, запливао је према пучини. Одржавајући се на површини, Вилсон је ослушкивао. Али, осим шума мора ништа није чуо. Таласа скоро да и није било, тако су били мали да његово осетљиво уво није могло да ухвати звук њиховог ударања о кеј. Наједном се умирио у води: из даљине је допирао једва чујни звук машине. Значи, негде постоји ноћна смена.

Снажним замасима запливао је у правцу из којег је допирао звук. Скинуо је капут, ципеле и панталоне да би се лакше одржавао на површини, а Тоску је ослободио металног држача и повоца који су јој отежавали пливање. Човек и пас секли су воду све више се удаљавајући од обале. Јер, звук који је Вилсон чуо у даљини није допирао с кеја, већ с једног брода укотвљеног далеко у заливу. Вилсону се чинило да су пливали сатима. Једва је покретао руке и ноге, али воља за животом још је била јача од умора, звук машина чуо се све јаче и јаче. У једном тренутку пас, који је пливао испред слепог човека, загребао је шапом о метал. Вилсон је уздахнуо с огромним олакшањем – најзад су спасени.
   Тренутак затим рукама је додирнуо метални зид. Пливао је пипајући алге и закивке док није схватио да се налази крај неког усидреног брода. Машине су стварале снажну буку и нико није чуо позив за помоћ који ионако није био гласнији од шапата. Промрзао и с последњом трунком снаге човек је рукама дохватио нешто налик на металну руду која се пружала десетак центиметара изнад воде.
   Када се успео на њу, повукавши за собом и пса, Вилсон је закључио да се налази изнад самог пропелера на водоравном носачу крме. Био је у сигурности, изван ледене воде, али још далеко од спаса. Часови су пролазили. Драгоцени часови јер Вилсон је знао, према звуцима који су долазили с палубе и из унутрашњости пловила, да се брод спрема да исплови. А кад се моћни пропелер буде покренуо и као бичем их ошинуо хладном водом, човек и пас ће пасти право на лопатице оштре као нож.

Ударао је песницама о метал и викао промуклим гласом. Узалуд, нико га није чуо. И последње наде су се полако гасиле. Најзад, очајни Вилсон се досетио и наредио Тоски да залаје. Пас је дигао главу према небу и, као да је знао да од његовог лавежа зависе два живота, почео да завија, тужно и промукло...
    Неколико тренутака касније, на огради брода појавила се нечија глава. Морнар је дуго зурио у воду не верујући да је заиста чуо лавеж. И кад је сасвим доле, крај воде, на носачу крме угледао две згрчене прилике, мислио је да сања.
    И после много година, кад су слепи човек и његов велики алзашки пас, враћајући се с посла, пролазили улицама Тилберија, грађани су се сећали необичног догађаја и помишљали да чуда на свету ипак постоје.