Генетика среће

КРАЈНОСТИ НАШЕ ДУШЕ

Цео свет налази се између два става – оптимизма и песимизма!

Према речима француског писца Гистава Флобера, ако оптимиста каже „сутра је недеља”, одговор песимисте биће „да, али прекосутра је понедељак”. Чувени енглески политичар Винстон Черчил говорио је да оптимиста види прилику у свакој опасности, а песимиста опасност у свакој прилици. Укратко, песимизам и оптимизам дају два супротстављена става према животу. За једног је чаша полупразна, за другог полупуна, али коме ће како изгледати, можда и није само ствар воље. Научници са Универзитета у Есексу (Велика Британија) установили су да то какви ћемо бити, суморни или пуни наде, не одређујемо ми, него генетика.
   За све је одговоран мали ген, познат под именом 5-Httl-pr, који управља деловањем серотонина, хормона среће и доброг расположења. Он се јавља у три варијанте, али, нажалост, од њих чак два чине човека склоног песимизму. До оваквих закључака о утицају различитих варијанти гена дошло се помоћу огледа. У њему је учествовало 97 добровољаца који су посматрали слике – лепе, ружне и неутралне.
   Процењујући однос испитаника према ономе што су видели, научници су открили да само људи с трећом варијантом гена одбацују негативне призоре усмеравајући своју пажњу на пријатне слике. Остали су се определили за оне непријатне. Поред тога што би став према животу могао да буде генетски предодређен, ова открића говоре још нешто – да на свету можда има више оних који сматрају да нам се црно пише, а то никако не би било добро.
   Оптимизам је знатно допринео развоју људске врсте. Да није било вере у светлију будућност људи можда никада не би прикупили довољно храбрости да изађу из пећине и ухвате се укоштац са бројним опасностима. Енглески зоолог и стручњак за генетику и еволуцију Мет Ридли недавно је објавио књигу под насловом „Рационални оптимиста” у којој објашњава зашто се свет одлучио да негује оптимизам.

Ако погледамо мало уназад, видећемо да је за мање од 60 година човек успео да продужи просечни животни век, знатно смањи стопу смртности новорођенчади и открије лекове против многих болести. Здравији смо и паметнији него пре, зашто онда да не будемо оптимисти? Осим тога, хтели ми то или не, чак и наш мозак нагиње томе да боји свет у ружичасто.
   Још пре једне деценије група неуролога са Универзитета у Њујорку нашла је тај делић мозга који нас нагони да верујемо у добре исходе. Користећи магнетну резонанцу лекари су установили да се центар за оптимизам налази у задњем делу цингуларног кортекса и у амигдали, деловима мозга за које се већ знало да утичу на наша осећања. Слике са магнетне резонанце показале су већи рад амигдале и цингуларног кортекса код ведрих оптимиста. Штавише, неуролошка истраживања доказала су да мозак поништава ружна сећања.
   То је знао и Сигмунд Фројд и овај процес назвао „потискивање”, описавши га као механизам одбране, који нам оставља простор да у будућности направимо лепшу слику догађаја.

Оптимизам је као чаша црног вина. Једна на дан нам чини добро, али ће нам позлити од читаве боце. Премда постоје бројне предности позитивног мишљења, није наодмет додати мало сивила у ружичасту представу света. У супротном, оптимиста није ништа бољи од малоумника потпуно лишеног осећаја за стварност. Зато је савремена култура склепапа израз „конструктивни оптимиста”, како би описала особу која оптимизам примењује разумно и у умереним дозама. Такав човек зна да је један лош дан или несрећан догађај само привремена сметња која неће утицати на остатак његовог постојања.
   Песимиста, с друге стране, несрећан догађај тумачи као лош предзнак, само почетни ударац у низу невоља које ће уследити. Бушна гума на аутомобилу могла би да буде увод у читав дан испуњен недадаћама. За оптимисту је то само један издвојен и временски ограничен догађај до ког је дошло независно од његове воље. Песимиста осећа одговорнoст за сваки свој неуспех и склон је томе да поверује како се судбина уротила против њега.
   Имају и песимисти добрих страна. Способност да се предвиде сви лоши исходи одређеног сплета околности особина је доброг стратега који, захваљујући далековидости, може на време да се заштити у случају да се не одигра све онако како је желео. Песимисти увек имају план Бе, нову стратегију на коју оптимиста не би никад ни помислио будући да од почетка верује како ће му све ићи наруку. Ниска очекивања помажу нам да се ослободимо заблуда. Човек који је тачно предвидео развој догађаја, премда негативан, извлачи и одређено задовољство из тога што је био у праву. Невоља је у томе што песимисти тренутно нису у моди.

На суморно виђење света данас се гледа као на неку болест, коју ваља пошто-пото излечити, а болесника усмерити ка свеопштем и готово обавезном „позитивном мишљењу”. Мало ко се обазире на то да не реагујемо сви исто на животне изазове и да није баш за сваког право решење да боји свет у ружичасто. Ако неко жели да буде песимиста у савременом друштву, онда мора да буде спреман на то да се бори против ветрењача. Често песимисте сматрају за депресивне особе, а то не би могло бити даље од истине. Ако је живот као море суза, депресивац ће дозволити себи да се удави, али зато песимиста плива даље.