За читање и уживање - Радјард Киплинг

КИСМЕТ

Ствар је заправо почела са шалом, али што се даље развијала, бивала је све озбиљнија.

Подофицир Плат, који је био сиромах, имао је сат „Вотербери” с ланцем од сјајног месинга. Пуковник је имао исти сат, само га је носио на лепшем ланцу. Сваки мештанин је познавао оба ланца.

Пуковник беше човек који себе високо цени. Кад би причао о својим доживљајима, стицао се утисак да се ради о великом јунаку, ловцу и шта све не. Уистину то није било тако. Нипошто. Осим ових особина, имао је још једну: био је религиозан до ексцентричности.

И Плат и пуковник облачили су се у клубу, јер се обојици журило. Оба сата су била на једном те истом сточићу испод огледала. Томе је био крив нехај обојице. Плат, који је први био готов, узео је са сточића сат и метнуо га у џеп, а пуковник је након неколико минута учинио исто. Али сваки је узео туђи сат... „Кисмет”. Судбина, како би рекли Индијци.

Познато вам је, сигурно, да су религиозни људи веома сумњичави и неповерљиви. У свему виде зло и увек су приправни да и најбезазленијој ствари припишу најгоре разлоге. У ту категорију спадали су и пуковник и његова жена. Она заправо још више од њега, јер је већина месних скандала и женских препричавања и трачева настала њеном иницијативом. Штавише, она је нарушила кућни мир породице Лаплас. Због ње се, такође, 24 сата пре венчања раскинула веридба пара Ферис–Хоктри. Она је наговорила сиромашног Брестона да у првој години свога брака остави жену у равници. Не само да је ова тамо изгубила живот него је и убрзо после ње умрло и њихово једино дете.

Док год се неки пук налази у оном крају, нико неће заборавити пакост пуковникове жене.

Но, вратимо се пуковнику и подофициру.

Напустивши клуб, сваки је отишао на своју страну. Пуковник је пошао на ручак с двојицом свештеника, док се Плат запутио на састанак с неким младићима с којима је био уговорио партију виста. Припазите добро шта је уследило.

Да војник који је дворио подофициревог коња није био немаран, не би се прстен са седла забо животињи у леђа кад се њен власник око два сата по поноћи враћао кући. Коњ не би скочио и не би пао на имање госпође Ларкин, повукавши са собом и јахача. Коначно, ни ова приповест у том случају не би била написана, јер би јој мањкао главни мотив. Али судбина је то хтела и Плат се срушио колико је дуг и широк. Како то често бива, подофициру су неке ствари испале из џепа – међу осталим и његов сат, који се докотрљао право под један прозор. Подофицир је промумлао клетву, побрао своје ствари, наново оседлао коња и наставио пут кући. Сат, сасвим случајно, није опазио.

Сад да видите даље шта Кисмет хоће. Догодила се ствар која се ни у сто година не догађа више од једанпут.

После ручка откопчао је пуковник кошуљу јер му је након обилног оброка постало тескобно и вруће. А како су мисионари којешта занимљиво причали, то се пуковник окретао тамо-амо и наједном му неприметно испаде сат на ћилим разастрт испод стола. Подофицир, који га је сутрадан нашао, једноставно га је метнуо у џеп.

Коначно, да не закасни својој бољој половини, пуковник узе кола и одвезе се кући. Но, случај је хтео да кочијаш буде пијан као земља, па зађе на криви пут, тако да је пуковник стигао кући тек у касно доба ноћи. Извињавао се супрузи, причајући јој истину како се све догодило, али она није хтела да верује!

Да је ова жена била само мало мање пакосна и да је имала барем мало здравог разума, она би знала да мужеви, кад закасне кући, имају увек веома сложене разлоге. А разлог који је навео пуковник био је тако једноставан да је морао бити истинит. Шта ћемо – Кисмет је Кисмет.

Следећег јутра нашла је госпођа Ларкин пред својом кућом сат, који је тамо, како је читаоцу познато, био изгубио Плат. Одмах је знала чији је, јер га је, рекосмо, свако у вароши познавао. Још истога дана о томе је разговарала с подофициром и он јој је разјаснио ствар, зачудивши се и сам што код себе има сат свога пуковника. Али се сетио о чему се ради, те је био уверен да пуковник има његов сат. Госпођа Ларкин пак сковала је други план. Стога рече подофициру:

– Овај сат треба послати пуковниковој жени и јавити јој где сам га нашла.

Она се, наиме, сетила породице Лаплас и хтела је пуковниковици да врати мило за драго.

– Послаћу јој га. Доћи ће то добро и вама. Само, драги Плате, не заборавите да јој онда никада не смете признати истину!

Плат, уверен да је његов сат код пуковника, није од тог трика много очекивао. Ствар ће се разјаснити за неколико минута. Али госпођа Ларкин је остала при своме, знајући да је довољна и најмања капљица отрова да узбурка крв пуковникове госпође. Тако је пакетић, пропраћен с неколико топлих речи које објашњавају доба кад је сат изгубљен, отишао на одредиште. Госпођа Ларкин се већ унапред веселила ефекту који ће њена пошиљка постићи код старе мачке, како је називала пуковниковицу.

Ни пуковникова жена није о госпођи Ларкин имала боље мишљење. Сматрала ју је испразном лакомисленом женом која се петља са сваким мушкарцем. Стога је писмо ове жене, заједно са сатом њеног мужа, деловало као бомба. А кад се сетила да је њен муж заиста прошле ноћи кући дошао необично касно, није остала ни трен дуже у својој соби: пошла је по пуковника.

Он није хтео ништа да призна осим чињенице да је сат заиста његов. Заклињала га да мисли на спас своје душе и каже истину. Али, ето, остао је код првобитне изјаве. Онда је настао разговор који овде, из пристојности, није могуће изнети, а који би у свако доба показао колико је у стању да се заборави љубоморна жена. Споменуо је и пуковник њој много тога. Скупио је сву снагу да јој једанпут саспе све што му је воља. Јер то се иначе ретко када догађало.

Пуковниковица се није дала уверити у истинитост његових речи, сигурна да је госпођа Ларкин барем овог пута говорила истину:

– Сам Бог зна колико се пута овако нешто код тебе већ догодило пре него ли је ова Ларкинова проговорила!

Могуће да је оно што је жена предбацивала своме мужу мало и претерано. Могуће да је инцидент са сатом који смо овде испричали био једна превише ситна ствар да би уродила таквим плодом, али не заборавимо да често најситнији узроци рађају најкрупније последице.

Кад је Плат сазнао да пуковник није умео да се оправда пред својом бољом половином – јер се ствар пронела по целој вароши – запитао је госпођу Ларкин да ли би било упутно да пуковниковици призна истину, али ова није хтела ни да чује! Зато је, да би заборавио читаву ствар, затражио премештај и никада се више није чуло за њега.

Тако је збрку свршио Кисмет, судбина оних које весели да доводе друге у незгодан положај. Кисмет је хтео да они у најнезгоднији положај падну сами. А госпођа Ларкин, у овом случају персонификација Кисмета, била је задовољна својом улогом.