За читање и уживање - Иљф и Петров

КАКО ЈЕ ПОСТАО РОБИНСОН

У Редакцији илустрованог двадесетодневног часописа Пустоловни доживљаји осетио се недостатак литерарних остварења која би могла да вежу пажњу млађих читалаца. Било је ту овог и оног, али ништа није било оно право. Много голе збиље у стварима. А збиљу говорити, замагљивало је душу младог читаоца, уместо да је зароби, чему је Редакција управо тежила.

Најзад закључише да наруче роман у наставцима. Редакцијског курира послаше с позивом писцу Молдованцеву, и већ следећег дана седео је Молдованцев на софи у уредникoвoj радној соби.

– Схватите – објасни му уредник. – Ствар мора да везује, да буде свежа и пуна занимљивих доживљаја. Све у свему, то треба да буде совјетски Робинсон Крусо и то такав да се читалац не може одвојити.

– Робинсон? Направићемо! – рече кратко писац.

– Али никако обичан Робинсон, него један совјетски Робинсон!

– Па него! Неће ваљда румунски! – Писац није био много говорљив. Одмах се могло приметити да је то човек од дела.

И стварно, у одређено време роман је био готов. Од великог узора Молдованцев се није много одвајао. Робинсон је Робинсон. Један совјетски омладинац постаје жртва бродолома. Талас га носи и избацује на пусто острво. Сам, без заштите, стоји он лицем у лице с надмоћном Природом. Опасности га вребају: дивље звери, лијане, кише које долазе. Али совјетски Робинсон је пун енергије и савлађује све препреке. Три године касније налази га једна совјетска експедиција, налази га у пуном замаху снаге. Он је победио Природу, саградио кућицу, оградио зеленим појасом, одгајио зечиће, себи сашио капутић од мајмунских репова и папагаје научио да га сваког јутра буде речима: Пажња! Збацајте покриваче! Почињемо с јутарњом фискултуром!

– Врло добро! – рече уредник. – Ствар са зечићима је просто сјајна. Потпуно у складу с временом. Само, знате, основна мисао ми није јасна.

– Борба Човека против Природе – одговори Молдованцев уобичајено кратко.

– Да, али ту нема ничег совјетског. Не осећа се бит совјетског друштва. Где је, на пример, Синдикат? Водећа улога Синдиката?

Молдованцев се одједном узбуди. Чим је осетио да роман можда неће бити прихваћен, нестаде његова једносложност и он постаде причљив:

– Откуда ту Синдикат? Острво је пусто.

– Да, савим исправно, пусто. Али Синдикат мора да постоји. Ја нисам никакав уметник речи, али на вашем месту бих увео. Као совјетски елемент.

– Али, цела прича је грађена на томе да је острво пус...

Овде Молдованцев случајно срете уредников поглед и заћута. Очи су биле тако пуне пролећне свежине, толико се у њима осећала мартовска празнина и плаветнило да се он одлучи на компромис.

– Сасвим сте у праву – рече и упре прстом увис. – Наравно. Како нисам одмах размислио! Приликом бродолома ће се спасити двојица: наш Робинсон и председник синдикалне организације.

– И још два члана ослобођена почасних дужности – рече хладно уредник.

– Уии! – зацвиле Молдованцев.

– Ништа уии. Два таква и, ето, може и једна активисткиња која ће да сакупља чланарину.

– Шта ће још и благајница? Од кога да сакупља чланарину?

– Па од Робинсона.

– Од њега може и председник Синдиката да наплати. Иначе нема шта да ради.

– Ето видите, ту се варате, друже Молдованцев. То је апсолутно недопустиво. Председник синдикалне организације не сме да се троши на ситнице и да трчкара скупљајући чланарину. Против тога се боримо. Он треба да се бави озбиљним, руководећим пословима.

– Онда може и благајница да остане – сложи се Молдованцев. – Чак је и добро. Она се удаје за председника, или самог Робинсона. Биће још и занимљивије за читање.

– То не стоји! Само немојте да склизнете у колпортажу, у јефтину еротику. Она треба да сакупља чланарину и да је чува у некој ватросталној каси.

Молдованцев се врпољио на софи:

– Дозволите! На пустом острву не може бити никакве ватросталне касе!

Иља Иљф (Иља Арнолдович Фајнзиљберг, 1897–1937) и Јевгениј Петров (Јевгениј Петрович Катајев, 1903–1942) били су познати совјетски писци. Већину дела написали су заједнички. Прославили су их романи „Дванаеста столица” и „Златно теле”.

Уредник се замисли:

– Чекајте! Чекајте! Тамо у првој глави имате једну дивну сцену. Заједно са Робинсоном и члановима синдикалне организације, таласи избацују на обалу и разне предмете...

– Секиру, пушку, компас, буренце рума и једну флашу лека против скорбута – наброји свечано писац.

– Рум избришите! – пресече уредник. – И каква је то флаша с леком против скорбута? Коме то треба? Боље би било флашица мастила! И безусловно ватростална каса.

– Опет ви с том касом! Чланарина се може држати и у неком шупљем дрвету. Ко ће је ту украсти?

– Како ко? А Робинсон? А председник Синдиката? А чланови? А пописна комисија?

– Значи, и она се спасила? – упита Молдованцев нарогушено.

– По себи се разуме.

Настаде тишина.

– Да није талас избацио на обалу и сто за заседање? – упита аутор љутито.

– О-ба-вез-но! Људима се морају створити услови за рад! Дакле, бокал воде, звонце, столњак. Што се тиче столњака, може да избаци какав хоће. Може црвен, може и зелен. Ја не ограничавам уметничко стварање. Али видите, голупчићу, оно што се у првом реду мора показати – мора се показати маса. Широка радна маса!

– Талас не може да избаци масе – узјогуни се Молдованцев. – Противречно је. Размислите и сами! Талас избацује на обалу неких 10.000 људи! Томе би се сви смејали!

– Дозволите, мало здравог, свежег, животног смеха никада није шкодило! – констатова уредник.

– Не! То талас не може.

– Зашто талас? – зачуди се одједном уредник.

– Па како би иначе маса стигла на острво? Ради се о пустом острву!

– Ко вам је рекао да је пусто? Мало ме збуњујете. Али све је јасно. Постоји једно острво, чак је боље и полуострво. Тако је мирније. И ту се догађа много свежих, узбудљивих пустоловина. Синдикална активност се наставља, мада некада не довољно. Активисткиња открива читав низ недостатака, што се мене тиче може и у области сакупљања чланарине. Помажу јој широке масе. И председавајући који осећа кривицу. На крају се може показати и заједнички састанак. То даје леп утисак, посебно у уметничком смислу. Но, то би било све.

– А Робинсон? – протепа Молдованцев.

– Да. Добро да сте ме подсетили. Робинсон ми смета. Њега потпуно избаците! Неуклопљен, ничим оправдан кукавац.

– Сад је све јасно – рече Молдованцев загробним гласом. – Сутра ће бити готово.

– Свако добро! Само радите! Кад смо већ при томе, код вас се у почетку романа дешава бродолом. То није потребно. Може и без бродолома. Тако ће бити још занимљивије. Тачно? Ето, тако. Остајте здраво.

Кад остаде сам, уредник се задовољно осмехну.

– Најзад ћу – рече он – добити праву авантуристичку, а к томе и у целости уметничку причу.

Преузето из књиге Виц није шала, Топликус Београд, 1990.