За читање и уживање - Стивен Ликок

КАКО БИТИ ДОКТОР

Напредак науке свакако је чудесна ствар. Не може човек да се њиме не поноси. Морам признати: ја се поносим. Кад год се запричам с неким – ко зна још мање него ја – о, рецимо, задивљујућем развоју електрицитета, осећам се као да сам лично заслужан. Што се тиче линотипа, авиона и усисивача, хммм... Нисам сигуран да их нисам измислио ја. Верујем да се сви великодушни људи осећају тако исто.
    Међутим, нисам о томе хтео. Хтео сам о напретку медицине. Просто је чудесан, ако могу рећи. Сваки љубитељ људског рода (или бар једног његовог пола), кад се осврне на достигнућа медицинске науке, мора да осети како му је топло око срца и како му десну комору шири перикардијални стимулус оправдане гордости.
   Помислите само. Пре сто година није било бацила, тровања птомаином, дифтерије и слепог црева. Беснило је било мало познато и слабо развијено. Све то дугујемо медицинској науци. Чак и псоријаза, паротитис и трипаносомијаза, имена која су данас у општој употреби, некад су била позната само малобројнима и потпуно недоступна широким народним масама.
   Или погледајте напредак науке с практичне стране. Пре сто година сматрало се да се грозница може излечити пуштањем крви; данас поуздано знамо да не може. Још пре седамдесет година мислило се да се грозница лечи седативима; данас знамо да се не лечи. Кад смо већ код тога, до пре само тридесет година доктори су мислили да грозницу могу излечити нискокалоричном дијетом и привијањем леда; данас су апсолутно сигурни да не могу. Тај пример показује сталан напредак у лечењу грознице.

Но, тај охрабрујући развој може се видети свуда. Погледајте реуматизам. Пре неколико генерација реуматичари су морали да носе кромпире у џеповима као лек. Данас им доктори допуштају да носе шта хоће. Пуне џепове лубеница ако им се свиђа. Нема никакве разлике. Или погледајте епилепсију. Некад се веровало да при изненадном нападу треба откопчати пацијентов оковратник и дати му да дише; сада, напротив, многи доктори сматрају да му је боље закопчати крагну и пустити га да се угуши.Само је у једном погледу медицина показала недостатак напретка: у времену потребном да се стекну квалификације за лекарску праксу. У стара добра времена факултети су избацивали потпуно оспособљене младиће после само два зимска семестра и летњег сезонског рада на ваљању трупаца у пиланама. Неке студенте су избацивали и раније. Данас човеку треба пет до осам година да постане доктор. Ваља признати да су садашњи младићи из године у годину све глупљи и лењи. Ту ће вам чињеницу сместа потврдити свако ко је прешао педесету. При свем том, ипак је чудно што данас човек мора студирати осам година да би научио оно за шта му је некад требало осам месеци.
   Али, пустимо то. Теза коју желим да изнесем јесте да је посао савременог доктора крајње једноставан и се научи за отприлике две недеље. Ево како. Пацијент уђе у ординацију.

„Докторе”, каже, „осећам јак бол.”

„Где?”

„Овде.”

„Устаните и подигните руке изнад главе”, каже доктор, зађе иза пацијента и јако га удари у леђа. „Јесте ли осетили ово?”

„Јесам”.

Стивен Ликок (1869–1944) био је канадски писац, хумориста, учитељ и политичар. Његове најчитаније збирке кратких прича јесу „Књижевни пропусти” (1910), „Бесмислене приче” (1911) и „Сунчани цртежи малог града” (1912). У Онтарију се сваке године додељује по њему названа медаља за најбоље хумористичко књижевно дело објављено у Канади.

Доктор се тада нагло окрене и удари га левим крошеом испод срца.

„Јесте ли осетили ово?”, пита злобно, док се пацијент стропоштава.

„Устаните”, каже доктор и броји до десет. Пацијент устане. Доктор га пажљиво одмери ћутке, а онда му зада нагао ударац у плексус. Овај се пресамити и изгуби дах. Доктор оде до прозора и неко време чита јутарње новине. Потом се окрене и промрмља, не толико пацијенту колико себи у браду:

„Хм! Лака анестезија бубне опне.”

„Ма немојте?! Шта да радим?”, пацијент ће престрављено.

„Па, морате да мирујете; лезите у кревет и не устајте”.

У ствари, наравно, доктор нема појма шта је пацијенту; али зна да ће овај, ако легне и мирује као бубица, или мирно оздравити или мирно умрети. У међувремену, ако га доктор обилази јутром и лупа и треска по њему, пацијент ће бити послушан, а можда и попусти па призна шта му је.
   „Шта смем да једем, докторе?”, пита пацијент, сав заплашен.
   Одговор на то питање зависи од тога како се доктор осећа и да ли је одавно јео. Ако се ближи подне и доктор је гладан као вук, рећи ће:
   „Једите обилно, не бојте се; месо, поврће, скроб, лепак, цемент, све што вам се једе”.
  А ако је управо ручао, па му пита од боровница још прави кратке спојеве у дисању, рећи ће веома строго:

„Не, не смете ништа, али баш ништа; неће вам ништа бити, најбоље је уздржавати се у јелу”.

„А да пијем?”

Одговор и овде варира. Доктор може рећи:

„Да, да, можете чашу пива повремено или, ако више волите, виски с минералном водом; а на вашем месту ја бих пред спавање попио врућу ракију са коцком-две шећера и мало лимуна и доста наструганог мускатног орашчета.”
   Доктор то казује збиља осећајно, а око му сјаји од чисте љубави према својој струци. Ако је пак претходну ноћ провео на скупу својих колега, доктор је склон да пацијенту строго забрани алкохол и одсечно промени тему.

Наравно, овај третман би био превише провидан и не би пацијенту улио поверење. Но, данас за то постоје аналитичке лабораторије. Ма шта пацијенту било, доктор му овде-онде штошта одсече и ишчупа, па пошаље на неко тајанствено место на анализу. Одреже му чуперак косе, обележи га с „коса г. Смита, октобар 1910”. Потом му отфикари доњи део ува, увије га у папир и напише „део ува г. Смита, октобар 1910”. Онда одмери пацијента од главе до пете, с маказама у руци, па ако види какав згодан део, одсеца га и умотава. Зачудо, управо тај поступак испуњава пацијента оним осећањем личне важности за који вреди дати паре.
   „Да,” казује те вечери уфачловани пацијент импресионираним пријатељима, „доктор каже да вероватно имам малу анестезију прогнозе, али послао је моје уво у Њујорк, слепо црево у Балтимор, чуперак косе уредницима свих медицинских часописа; а ја у међувремену морам потпуно да мирујем и тек на сваких пола сата попијем по једну врућу ракију с лимуном и мускатним орашчетом.” А онда се уморно завали у јастуке, топећи се од милине.
   Није ли ипак једна ствар чудна? Ви и ја и сви – премда све ово знамо – свеједно јуримо доктору чим нас нешто заболи, зовући такси да бисмо стигли што брже. Ја чак више волим амбулантна кола са сиреном. То ме боље умирује.