За читање и уживање - Ђуро Шурлан

ЈЕЗИК, БОЖИЈЕ ДВОРИШТЕ

Под старост ме ђаволова напаст, или Божија посла, шчепа да поново учим немачки из Шмаусовог „Немачког у 100 лекција”. Слушао сам давно, још за време студија, да је нека старица у шездесет петој уписала и у року од пет година одличним завршила германистику у Загребу, где се испити полажу на језику који студирате.
    – Како брзо да обновим свој немачки из основне школе? – питао сам самог себе у седамдесетој години живота. Читао сам да је тврдња да стари људи не могу научити страни језик – мит. Бројна истраживања су показала да већина њих лако може да научи страни језик и говори тачно и брзо као деца. Изгледа да сам ја спораћ.
   „Одрасли почетници могу брзо да формирају структуру параграфа односно пасуса, одломака, на нивоу природних говорника. Успутни учинак учења новог језика јеste очување можданих вијуга у кондицији. Нови језик се може научити ако смо му посвећени. Посетимо неку од апликација за учење страних језика као што су Oсета стоун, Дуoлинго и Бабел и користимо је неких 15 минута на дан. Притом можемо језик који учимо лагано укључити у наше свакодневно живовање – можемо га применити код прављења списка за продавницу или тако што на предмете у стану налепимо самолепиве листиће са њиховим називом на том језику; тако смо стално у додиру с њим. Покушајмо да говоримо с матерњим говорницима, да читамо чланке, слушамо подкасте и гледамо филмове на том језику. Ако је могуће, осмислимо одмор у држави у којој се тај језик говори. Током читања текста на новом језику, неизоставно налетимо на непознате речи”.
    Убио сам се, данима, месецима, да са драгим саговорником, зетом, необавезно бркљачим немачки. Стигао сам до 37. лекције и одатле – ни макнути ни кркнути даље. Закочио ми се вез мозга и овога језика. У главу ми нису ишли ни изрази у преводу из речника на крају књиге. Покушао сам те речи да усвајам као некад телефонске бројеве кад сам радио преко студент-сервиса на централи. Није ишло! Запињао сам за нека открића о пореклу речи – рецимо, Blei (читај: „блај”) – ’олово’; Bleistift (читај: „блајштифт”) ’оловка’. И толико ме то порекло пекло да сам данима прежвакавао ово откровење проистекло од штампарских оловних слова. У Немачкој, земљи Гутенберга, изумитеља штампе.

Али од даљег усвајања немачког није било ништа: ни од усвајања текстуалних целина, ни од овладавања речничким темељима. Како ми се закочио мозак при учењу немачког, исто се поновило и при раду на рачунару. Рекло би се данас – забаговао ми се систем. Никако да ми се укопчају копче смисла. Ја напамет не могу учити; ја и бубање смо у завади! И мада тешко одустајем, предадох се!
   Онда наставих по већ утабаном знању страног – словеначког језика. Већ неких четрдесет година аматерски га преводим на српски. Дуго ми је требало да испечем занат и израдим уметнину, стигнем на висове експресије – израза. Јер језик, колико год је оруђе за споразумевање међу људима, он је уједно и средство за изражавање најтананијих и најгрубљих нагонских подстицаја нашег бића.
   Почео сам понирати у корене, у етимологију сродних језика: српског и словеначког. Обрадовао сам се као дете кад сам нашао заједничке изразе у књижевном словеначком и народном говору мога Поткозарја. Словенци пишу и читају књижевно brez. У мом крају тако изговарају реч без. За неког ће рећи да је презобрезан или презобразен. Па реч hlapec на словеначком значи ’слуга’. У мом крају су за момчића тек стасалог говорили клапац. Ту је и заједнички назив рубац за мараму. И ту сам пливао у познатом. Међутим, у том напорном али слатком истраживању, откровења се нададну као помамна! Преводећи приповетку Мишка Крањца „Бабица”, наишао сам на два дивља засада: špičkati и žlampati. Овај први израз сам коренски довео у везу са руском речју за шибицу – спичка, и до данас нисам задовољан преводом – ’пецкати’. Сад сам открио да му је одговарајући превод „они су ударили у крешево”. Реч špičkati и крешево су истоветна ономатопеја, истовремена слика и удара о камен-кремен и избијања искре. Ту појаву забележили су Његош („удар нађе искру у камену”) и Радичевић („тврд си као кремен-камен / где станује живи пламен”). Цркох од среће кад сам žlampati довео у везу са нашим шљемати, и гласовно – дакле, у слоју звуковног – и значењски сам провалио у чему је ствар. Зец лежи у грму, а шљемање подразумева клокотање, сркање воде. Слушао сам пијанце како шљемају, ослушните псе и децу како лапћу, срчу воду!

Понекад сам данима думао, налазио мени најблискије решење превода са словеначког. Заглибљивао сам се и у подробности и у контекст – значење једне речи унутар целине, пасуса и целог текста. У неке речи сам напросто проницао слухом преводећи Крањчеву приповетку из Првог светског рата „Мамица Радошич”, која се смањивала. Неколико пута сам у духу ослушкивао беукање, испаћено, избезумљено од страха и бриге војника уочи одласка на бојишта и кланице широм Европе. Призвао сам и празвуке и сазначења таквог запевања младих регрута у мом крају пред одлазак у војску. Притом ми је машта дошаптавала и оргијање нашег света и запевку и запомагање ојађених и бунтовни урлик прогоњене звери. Ту мелодију, тај тремоло, треперави молски вапај слушах и на славама, на зборовима, сабориштима народним. Стасао је на земљи и квасао до небеса. И ту сам склопио реченични израз у преводу са словеначког на српски. Раскривао сам, препокривао и поново синтетизовао и значења и звучања при превођењу дубоких, исконских, нагонских осећања људи.
 

ЂУРО ШУРЛАН, ЊИМ САМИМ

Под невероватним околностима, усред једног јунског поднева 1950. године, на њиви родила ме моја мајка; сама је српом пресекла пупчаницу, повезала свиленим концем опараним из мараме и повила свиленим рупцем. Као да сам слутио губитак вида у детињству, пожудно сам сркао боје и облике свеколиког света. И од њих слажем слике, као прачовек у својој пећини. Силно бих се радовао да уз помоћ женске руке заједно истражујемо теорије радног народа српских писаца и Толстоја. Можда ме зато Бранко Коцкица назва Хомером! Жири на челу са Мирославом Јосићем Вишњићем доделио ми је прву књижевну награду за радио драму „Каспар и Пави”, о сусрету слепог студента у Загребу са племенитом Пави Малнар из Клермон-Ферана.

   Са Словенцима ме је посебно повезало потресно проницање у речи чест, чистота. У расплитање тог израза уденуо сам, као неком фином иглом, Толстојево разматрање чистоте душе описано у роману о Ани Карењиној – чистота душе једног од Толстојевих једноимењака, Љевина. Морална чистота, чест, честита девојка у песми „Српска девојка” у блеску ми је сразила у један трен откровења значење чести, честитости, чистоте. Кад вам честитају неки успех или важан дан, знајте да је то у вези са најчистијим моралним нагнућима. Мој проналазак потврдио сам у ученом закључку:
    „Многи тада потраже значења свих тих речи, при чему се усредсреде на подробности – на речи, не на значење целине ставака, пасуса, одломака. Та стратегија одоздо нагоре води у разумевање појединачних речи, а не целовитог текста. Зато учитељи језика препоручују обратно: стратегију одозго надоле; из целине се спуштамо према подробностима, појединостима. Захватите зато целост текста и значење појединих речи одгонетните из смисла који добијате са становишта ширег угла виђења. Потом проверите да ли сте при одгонетању били у праву. Јер, кад читамо и покушавамо разабрати значења написаног, користимо своје претходно знање, залихе и искушења и искуства. Одгонетните значења речи на основу других језика (и матерњег) и на основу контекста. Текст претресите као целину и не заустављајте се код појединачних речи. Оцените своја схватања и одгонетања, да ли су разумна и вероватна.”

Зашто понављам реч проникнути?! То је у вези с нашом справом из домаћинства и ратовања – ножем. Нешто ножем пронети, продрети у нешто као ножем, енергично и без остатка. Ножем енергично чистимо убијену животињу, ножем одсецамо пропала ткива на хируршком столу; речју, као ножем одсецамо од себе наметљивце. Хируршким ножем благо скидамо труле слојеве ткива и здравимо их! Речју, језиком се служимо као мачем. Он нам је богомдани и цар и слуга. И тако нас носи из открића у откровење као матица брзе планинске реке и дубине тромог Дунава и таласи дебелог мора. На дебелом мору пливамо лежећи на леђима, спокојно. Пливати по Дунаву много је захтевније. Шта тек да кажемо о вировима брзих река?
   Превођење вам је скопчано са дисањем пуним плућима. Пешачио сам планинарећи и по дванаест сати дневно на највише врхове у Југи – и познао лепоте и искушења верања на висове. Колико пута сам се смарао на тим дугим путевима, као војска на маршевима, а кад се успнем, благосиљао сам и терен и поднебље. Тако благосиљам поклоне превођења са језика на језик. Тако се радујем и откровењима загонетака читајући изнова и изнова иста Толстојева дела. Тако ме подузимају трнци кад изнова и изнова преводим неке речи, реченице и читаве пасусе из већ преведених приповедака. Наједном ми се уплете, као знамење, течно откриће значења и звучања неког језичког обрта које ни у лудилу нисам запазио у пређашњем раду. Потпуно се тад уживим у Архимедово узвикивање: Еурека! – ’Открио сам!’
  И данас наново пребирем преводе пређашње. Опет налазим: такозвани амерички језички геније Габријел Вајнер у својој књизи „Како научити било који језик и никад га не заборавити” тврди да се служимо понављањем у претпоставкама:

„Оно се темељи на чињеници да краткорочно памћење делује врло ограничено на моћ усвајања – само седам нових информација недељно – зато правовременим понављањем речи обезбеђујемо да се пренесу у дугорочно сећање – памћење. Уместо краткорочног упорног понављања делотворније је ако нове речи, пошто смо их научили, данима и недељама потом повремено понављамо. Циљ овог поступка је да мождане вијуге увек изнова подсећамо на те речи, и то тек пре него што бисмо их заборавили. Тако им омогућавамо да се похране у дугорочно памћење. Тако ћемо неке дане посветити понављању ових па учењу нових речи. Најбоље је ако је учење свакодневна рутина која се понавља”.
   Запазио сам да је овај начин учења и уопште делотворан код бубалица. Не знам колико је онда трајни основ знања! Бележим још ваљан савет:
    „Најбољи начин за учење страног језика јесте гледање филма с изворним истоветним текстом на екрану. Ваља избегавати титлове на свом језику”.

Подвлачим занимљиво образложење:
    „Превод на ваш матерњи језик у титлу наводи вас на то да више пажње обратите на читање превода него да пажљиво слушате оригинални страни језик. Ако се, упркос томе, трудите да ослушкујете говор глумаца, титлови на вашем језику само ће да вас збуне. Приликом гледања филма са изворним титловима њих допуњују изворни текстови и омогућавају квалитетније учење страног језика. Да бисте страни језик савладали добро као и природни говорници, није довољно познавати само граматику и правилан изговор гласова. Језици укључују и бројне могућности: изговорено почесто и спонтано и подсвесно прате и покрети руку. Поједини покрети могу изражавати значење како изговореног, тако и звука, па у разним културама могу много да се разликују. Мождане вијуге ce могу лако збунити, ако лице говори једним, а користи покрете другог језика. Да би вам се језичка култура подвукла под кожу, морате да вежбате и гестикулацију коју користе природни говорници,” закључују занимљив извештај истраживачи учења страних језика у овом тексту.
   Било би занимљиво то проверити и код нас!
   Као што се човек, клизећи са брда поледицом, саплете и падне ненадано на равном, тако се човек саплете о једноставне језичке изразе. Нисам уклавирио одмах да је, рецимо, словеначка реч hlod у непосредној вези са нашом клада.
    Елем, језик је Божије двориште, рвање са Богом и ђавољи изазивачки посао!